Want to make creations as awesome as this one?

Transcript

Са часова историје...

Улице мога града назване по јунацима српске револуције

пројекат ученика 7. разреда

University

Садржај

Ђорђе Петровић Карађорђе

Арсеније Лома

Станоје Главаш

Милош Обреновић

Лазар Мутап

Змај од Ноћаја

Јаков Ненадовић

Увод

Српска револуција

Браћа Недић

Васа Чарапић

Хајдук Вељко

Узун Мирко

Конда Бимбаша

Поп Лука Лазаревић

Чучук Стана

Тома Вучић Перишић

Вук Караџић

Иван Југовић

Доситеј Обрадовић

Филип Вишњић

Много је улица у Београду које су назване по значајним историјским личностима, а које су на много начина задужиле српски народ. Неке од њих су и Васа Чарапић (јунак и борац Првог српског устанка), Вук Караџић (реформатор српске азбуке и српског писма), Филип Вишњић (слепи гуслар и певач, творац народних песама), Доситеј Обрадовић (српски просветитељ и реформатор), поп Лука Лазаревић (српски јунак, војвода, великан Првог српског устанка и православни свештеник), Милош Поцерац (српски јунак, војвода и великан Првог српског устанка), Јеврем Обреновић (најмлађи брат Милоша Обреновића, дугогодишњи обор-кнез Шабачке нахије, генерал-дивизијар и један од најзнаменитијих Шапчана и деда кнеза и краља Србије Милана Обреновића), Јован Обреновић (генерал-дивизијар, командант Моравско-подринске војне команде, гувернер дистрикта рудничког и пожешког, рођени млађи брат кнеза Милоша Обреновића и Јеврема Обреновића), Јован Димитријевић Добрача (трговац који је помагао устанике током Првог и Другог српског устанка). Тако постоје улице Доситејева, Господар Јевремова, Господар Јованова, Васина, Милоша Поцерца, Добрачина које у самом центру града сведоче о великим делима ових људи.

УЛИЦЕ МОГА ГРАДА НАЗВАНЕ ПО ЈУНАЦИМА СРПСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Лусија Молина Бајовић 7/1

У сваком граду, па и у мом Београду, постоје улице које су добиле имена по јунацима, научницима, политичарима и другим познатим личностима из наше богате историје. Мој задатак је да пронађем улице које носе називе важних личности из Српске револуције, да изаберем једну од њих и да је представим у овом истраживачком раду. То не значи да сам друге занемарила, већ на против, захвална сам им на ономе што су учинили за Србију, српски народ и мој Београд. Термин Српска револуција се односи на период историје Србије од 1804. до 1835. године, а први га је употребио Леополд фон Ранке у својој књизи Die Serbische Revolution. Од њега га је касније прихватио и Вук Стефановић Караџић. Период на који се термин односи обухвата: Први српски устанак, предвођен Карађорђем, као и Други српски устанак предвођен Милошем Обреновићем. Поред Карађорђа Петровића и Милоша Обреновића, у назначеном периоду, постоје многе значајне личности тог времена чија имена носе са правом, називе улица Београда. Покушаћу да наведем само један део имена, а ми треба да знамо да има пуно непознатих јунака који су се храбро борили и изгинули за Србију. У именику улица Београда срећу се имена Филипа Вишњића, Доситеја Обрадовића, Ивана Југовића, Вука Караџића, Конде Бимбаше, Тодоровић Добрњца, Поп Луке Лазаревића, Стојана Чупића, Станоја Главаша, Мирка Апостоловић Узуна, Танаска Рајића, Петра Николајевић Молера, Томе Вучића Перишића, Јеврема Обреновића, Младена Миловановића, Васе Чарапића, Јована Димитријевића Добраче, Арсенија Ломе и многа друга овде непоменута. Свако од поменутих и непоменутих имена оставио је траг и делић свог живота или цео живот за слободу и бољу будућност Србије.

Анђела Љубибратић VII/1

Српска револуција

Ђорђе Петровић (Вишевац, 16. новембар 1768— Радовањски луг, 26. јул 1817), познат као Карађорђе и Црни Ђорђе, био је вођа Првог српског устанка и родоначелник династије Карађорђевић. Рођен у сиромашној српској породици у Шумадији у Смедеревском санџаку (Београдски пашалук), Ђорђе се истакао током Аустријско-турског рата (1788—1791) као припадник српских фрајкора, хабзбуршке милиције сачињене од Срба. У страху од одмазде након аустријског пораза 1791, са породицом је пребегао у Аустрију, где су живели до 1794, када је проглашена општа амнестија. Ђорђе се вратио у Шумадију и постао трговац стоком. Након Сече кнезова почетком 1804, коју су извршили одметнути османски јаничари познати као дахије, Срби Београдског пашалука су подигли устанак. Карађорђе је једногласно изабран за вођу устанка на скупу преживелих угледних Срба у фебруару 1804. године. За шест месеци, устаничке снаге су заробиле и погубиле већину дахија, а до 1805. уништени су и последњи остаци дахијског отпора. Борбе су трајале до 1813, али су Срби поражени, а Карађорђе је напустио Србију.Литература: -Јован Деретић, Српска народна епика -Културна ризница Србије -Википедија

Ђорђе Петровић Карађорђе

Вук Маринковић 7/2

Милош Теодоровић Обреновић (1780/1783-1860) био је српски кнез од 1817. године, а пре тога од 1815. врховни вожд. Владао је Србијом у два наврата од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године. Истакао се у првом српском устанку као обичан борац да би потом добио и титулу војводе. Након слома устанка био је један од малобројних војвода који су остали у Србији и због тога је добио поверење народа. 1815. године подигао је други српски устанак у Такову. Предводио је Србију у ратовима код Чачка, Ваљева, Палежа (Обреновца) и лично водио преговоре са Турцима. Склопио је усмени договор са тадашњим везиром Београдског пашалука Марашли Али Пашом о српско-турској управи (Срби су имали свог представника на суђењима и доношењу важних одлука). Србија је постала кнежевина у оквиру Османског царства и укинут је феудализам након чега је настао нови слој слободно сељаштво. Кнез Милош је владао аутократски, одбијајући да ограничи и дели власт. Упркос томе што је био неписмен био је изузетан преговарач и током његове владавине основане су 82 школе, 2 полугимназије, 1 гимназија и Лицеум Књажества Сербског који је постављао темељ високог образовања. 1839. напустио је Србију оставивши власт свом сину Милану Обреновићу, али је он убрзо преминуо и власт је наследио Михаило. 1858. се враћа у Србију и Светоандрејском скупштином се враћа на престо све до своје смрти 1860. године.

Димитрије Дукић 7/3

Милош Обреновић

У улици Милоша Обреновића налазе се разни објекти који су под заштитом Завода за заштиту споменика културе града Београда. Неки од њих су: кућа у којој је рођен народни херој Влада Аксентијевић, минерално купатило Милоша Обреновића изграђено 1900. године, библиотека ''Влада Аксентијевић''. Пре неколико година изграђен је ауто-пут Милош Обреновић.Литература:Јовановић, Слободан (1933) Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858) Јовановић, Слободан (1933) друга влада Милоша и Михаила Стојанчевић, Владимир (1971) Јужнословенски народи у Османском царству од Једренског мира 1829. до Париског мира 1856. године. Стојанчевић, Владимир ,,Српска национална револуција и обнова државе

Димитрије Дукић 7/3

Милош Обреновић

Сваки пут када би прошли једном малом улицом koja повезује Балканску и Каменичку улицу,moj тата би ми показао једну терасу на првом спрату и рекао да су ту ту живели некада баба и деда.Тачније моји прадеда и прабаба.Број 63, спрат први, тераса од црвених цигала. Улица Ломина??? Ко је сад тај Лома??? Па да видимо….:Арсеније Лома Рођен је око 1770. године у Драгољу. Његов отац, Јоксим Кнежевић је, по наговору Стевана Савића, деде чувеног српског државника Илије Савића Гарашанина, средином XVIII века дошао из Гојне Горе и населио се у Гараше одакле се даље селио у Полом, на планини Букуљи, да би се на крају скрасио у драгољском крају Лисине.Арсеније Лома, војвода у Првом и Другом српском устанку. Био је један од најистакнутијих војвода приликом припреме Другог српског устанка. Одмах на почетку Првог српског устанка учествовао је на Збору у Орашцу 14. фебруара 1804. Карађорђе Петровић је одмах након збора у Орашцу кренуо у правцу Београда дижући устанак и палећи ханове, а Лома му се 15. фебруара придружио у Стојнику са 80 војника. Карађорђе га је онда нешто касније послао испред себе на Рудник.

Теодора Радојевић 7/3

Арсеније Лома

Када је Карађорђе дошао Лома је већ опседао Рудник заједно са Миланом Обреновићем и Лазаром Мутапом. Након ослобађања Рудника 18. марта 1804. Карађорђе га је заједно са Лазаром Мутапом и Милићем Дринчићем поставио за рудничког буљубашу, а Милана Обреновића је поставио за рудничког војводу. Постао је буљубаша у Качеру. Након тога учествовао је уз Карађорђа у освајању Карановца и Ужица. Карађорђе га је 1811. поставио за качерског војводу. Током 1813. налазио се у Делиграду, који су Турци опколили. Ту се налазио све до пропасти Првог српског устанка. Припрема Другог српског устанка Након пропасти Првог српског устанка након Милоша Обреновића и он се предао Турцима заједно са Лазаром Мутапом. И након тога био је опрезан и није много веровао Турцима. Након новога таласа турских зверстава крајем 1814. многи српски главари су отишли у планине из страха и почели су да се договарају о новом устанку. Ломa је учествовао на састанку српских вођа у Рудовцима, када су договорили да подигну устанак на Цвети 1815. Тада су се заклели да ће сви да се дигну на Турке. Лома је тада свима дао до знања да би устанак могао да пропадне ако им се Милош Обреновић не придружи, па су на том скупу одлучили да убију Милоша . Ломи су дали задатак да убије Милоша Обреновића ако им се не придружи. Арсеније Лома, његов зет Милутин Савић Гарашанин и Тома Вучић Перишић отишли су након тога да пазе на Милоша Обреновића да не би угрозио устанак. Постојао је страх да ће Милош као и за време Хаџи Проданове буне 1814.-те да стане на страну Турака. Касније је 17. марта 1815. учествовао и на тајној народној скупштини у Вреоцима, када су се прецизније договорили за устанак. Када је Милош из Београда стигао својој кући Лома га је обавестио о устанку, а Милош је тражио времена да поразмисли. Међутим пошто су се приближавале Цвети као рок за устанак Лома је отишао у Јасеницу да спреми народ за устанак, а код Милоша је оставио Лазара Мутапа, Милутина Гарашанина и Тому Вучића да пазе на Милоша, а у случају да не приступи устанку да га убију.

Арсеније Лома

Устанак и погибијаМилош Обреновић је оклевао, али одлучио се за устанак. Одређено је да на дан устанка Ломa треба да нападне Рудник Ипак oн је устанак започео три дана пред Цвети 20. априла 1815, када је у Јасеници растерао Турке харачлије и узео им харач. Након што је побунио Јасеницу Ломa се вратио у Качер, па је са Качерцима опсео Рудник. Турке је сатерао у град, у коме нису имали хране, па су Турци под командом аге Токатлића тражили да се предају и да напусте Рудник и да онда оду под оружјем до Ужица. Турци су предали Рудник на Лазареву суботу 22. априла 1815 Ломa их је испраћао на путу до Ужица, али се ту десио инцидент да се један Србин споречкао са Токатлићем и убио га због неког ранијег спора . И Срби и Турци су се тада потегли оружје а Лома их је једва смирио. Док је пратио Турке до Ужица Лому је с леђа у главу погодио Токатлићев сестрић. Након неколико дана Лома је умро у селу Баре од добијених рана.У изради овог рада коришћени су линкови:- Википедија https://sr.wikipedia.org › sr-ec › Арсеније_Лома - Belanovica.rs https://www.belanovica.rs › arsenije-loma -Српскаенциклопедијаhttp://srpskaenciklopedija.org›doku› id=арсеније_ло...

Теодора Радојевић 7/3

Арсеније Лома

О Ломи постоји много легенди, али мало песама које је забележио Вук Караџић који је после 1813. године напустио Србију са Карађорђем. Сачувана је песма Бој на Чачку у којој вила београдском везиру Сулејман–паши гoвoри ове стихове:„Залуду си земљу одузео,Рашћерао српске војеводе,Једне к мору, а друге к Дунаву,Кад везиру, јеси оставио,Оставио до три љуте гује:Једну гују војводу Мутапа,другу гују Лома Арсенија,трећу гују посинка Милоша.”Лома је био и дародавац књига. Његов Триод чува се у белановачкој цркви, где стоји запис који је написан за трећу годишњцу Ломине смрти: „ откупи Арсеније Ломо Триод Светој церкви шутачкој Своме роду Живим за здравље 1818. лето Април 3. ден.

Станоје Главаш је српски војвода из Првог српског устанка. Рођен је у Глибовцу близу Смедеревске Паланке. Он је пре почетка устанка отишао у хајдуке и постао харамбаша. Познавао је Карађорђа веома дуго и био је са њим у побратимству. На збору у Орашцу су Главашу понудили да буде вођа Првог српског устанка, међутим је он ту понуду одбио. Убрзо након подизања устанка се истакао као велики јунак. Био је Карађорђева десна рука. Веома се истакао у бици на Делиграду и у опсади Београда. Станоје је у септембру 1806. године ослободио Прокупље и Куршумлију од Турака предводећи 2500 пешака и 500 коњаника. До краја Првог српског устанка је ратовао око Делиграда, код Варварина и код Лознице. Турци су га се толико бојали, да чак нису смели ни да гласно изговоре његово име, јер су сматрали да ће тако привући зло. Такође су га се плашили и због његовог изгледа. Био је веома крупан са великом главом, по чему је и добио надимак. Главаш се предао Турцима 1813. године. Након Хаџи Продаове буне, требало је да по налогу Турака ухвати Хаџи Продана, али му је ипак помогао да пређе преко Саве. Београдски везир Сулејман-паша Скопљак је због тога наредио муселиму из Смедеревске Паланке да доведу Главаша живог или мртвог. Главаш се вешто бранио и убио је чак седам Турака који су покушали да га убију. Међутим, на крају су му одсекли главу, коју су неколико дана држали набијену на шиљак пред пашиним двором у БеоградуЛитература: http://www.riznicasrpska.net/ponossrpstva/index.php?topic=105.0 https://www.istorijskizabavnik.rs/blog/stanoje-glavas

Невена Танасковић 7/1

Станоје Главаш

Био је учесник Првог и Другог српског устанка и Моравски војвода. Средњег раста, црномањаст, округласт и црвених образа, на глави је носио црвену читу (врсту поповске капе). Био је одличан јахач, храбар и одважан, мада га због сурове нарави и напраситости војници нису много волели. Имао је свој војни барјак, који је пред смрт предао манастиру Вујан. На барјаку је исцртана глава дивљег вепра прободена стрелом, симбол Шумадије. Његово јунаштво је опевано у епским народним песмама. Рођен је око 1775. године у Прислоници, у близини Горње Трепче код Чачка, односно у самом подножју планине Вујан, испод врхова Велики и Мали Вујан, у тадашњој Рудничкој нахији, мада се као место његовог рођења помиње и село Буђево код Сјенице. По оцу Михаилу носио је презиме Михаиловић, али се у литератури наводе и друга презимена попут Ћушајић, а као један од надимака помиње се Чачанин. Према доступним подацима Лазар Мутап је пре избијања устанка био мутавџија, по чему је и добио надимак. Мутавџија или мутабџија је стари занат, односно „плетиља“ или ткач који се бавио ткањем сеоских торбица од козје длаке, а у којима се раније носило вино, со, сир, хлеб, погача или ракија кад је сељак одлазио да ради на њиви. Мутап је као младић био један од најугледнијих људи чачанског краја. Учествовао је у припремама за Први српски устанак. На почетку Првог српског устанка 1804. године заједно са својим братом је из освете живе спалио на спавању потуричког заповедника Ганића и његових 20 полицајаца, потурчених Срба, који су бахато натерали Лазареву породицу да их гости и заноћили у његовој брвнари. Лазаров брат се касније потурчио и постао сурови убица над православним Србима.

Маша Богуновић 7/1

Лазар Мутап

Када су у марту 1804. године отпочела борбе ширих размера, Карађорђе је одлучио да ослободи Рудник, како би на тај начин онемогућио Турцима продор из тог правца према Шумадији. У тим борбама Мутап је показао велику храброст и борбену спремност, и тада је први пут одликован, постао је први буљубаша (официрски чин заповедника, као капетан) војводе Милана Обреновића. После Рудника, борбе су се прошириле на чачански крај. По Карађорђевом наређењу, заједно са војводом Миланом Обреновићем је почео да диже народ на устанак и тада су формирани одреди у циљу опседања Чачка. Мутап је учесетвовао у многим бојевима.Посебно се истакао на Карановцу 1805. године, после чега је његово име ушло у песму. Крајем пролећа 1806. године борио се на Дринском фронту против Хаџи-бега из Сребренице и других паша из Босне, док је почетком 1807. године, као заменик Милана Обреновића, управљао читавом југозападном Србијом. Такође је учествовао у борбама у рашкој области, Сјеници, Новом Пазару, као и у Пријепољу, на Дрини и у Лозници, где је био рањен у руку. Због исказане храбрости 1811. године добио је чин војводе рудничког. После слома устанка није желео да напусти Србију, дочекао је Турке и уз извесне гаранције се предао, исто као и Милош Обреновић.Лазар Мутап је био стари сват на венчању Милоша Обреновића и Љубице Вукомановић у Брусници 1806. године, док је Карађорђе био кум.

Маша Богуновић 7/1

Лазар Мутап

У централном делу Београда, на Врачару, налази се Мутапова улица која се протеже од Храма Светог Саве, преко улице Цара Николаја II, па све до Његошеве улице.

Док се Милош Обреновић налазио заточен као талац код турског везира, када су започеле припреме за почетак Другог српског устанка, учествовао је на зборовима виђенијих народних првака Рудничке, Београдске, Крагујевачке и Ваљевске нахије. Састанак је најпре одржан у Рудовцима, селу на граници Ваљевске, Рудничке и Београдске нахије, а затим у Вреоцима. На састанцима је договорено да се покрене устанак чим Милош Обреновић успе да изађе из заточеништва. Од почетка Другог српског устанка је био један од најзначајнијих старешина. Када је Милош Обреновић у Такову подигао устанак против зулума, Лазар Мутап је са својом војском био задужен за опсаду и заузимање Чачка. Заједно са Милошевим братом Јованом Обреновићем, држао је Чачак под опосадом, а затим су се по Милошевом наређењу повукли и утврдили на брду Љубићу изнад Чачка. Током жестоких окршаја с Турцима, тешко је рањен у борби на Западној Морави у околини Чачка. Након тога, Мутап је пребачен у родну Прислоницу, а затим у Горњу Трепчу, где је умро 1815. године од задобијених рана, не дочекавши ослобођење Чачка.Из Горње Трепче су његови кости пренете у манастир Вујан у родном селу. Гроб му се налази у припрати (западни улаз) цркве посвећене Aрханђелу Михаилу, чијем је иконостасу био ктитор 1808. године.Литература: -https://www.ozonpress.net/hronika/lazar-mutap-sivi-soko-sa-vujan-planine-https://www.vesti.rs/Svet/Lazar-Mutap-Sivi-soko-sa-Vujan-planine.html-https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Лазар_Мутап-http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=лазар_мутап

Маша Богуновић 7/1

Лазар Мутап

Ова улица је названа по српском војводи Стојану Добриловићу. Рођен је у Пиви, у Херцеговини око 1765. године. Рано је остао без родитеља, па је са своје три сестре отишао у Србију, у црнобарски салаш у Мачви. Ту се описменио а као вредан радник привукао је пажњу Страхиње Чупића који га је посинио. Стојан се оженио његовом ћерком и узео презиме Чупић, па је остао упамћен као Стојан Чупић. До првог српског устанка успешно се бавио трговином. На почетку првог српског устанка Карађорђе му је дао задатак да ослободи Мачву. Убрзо је почео да окупља људе и да затвара путеве и пролазе. Учествовао је у многим биткама, али се највише истакао у боју на Мишару и на црнобарском салашу. 1813. године након слома устанка одлази у Срем, али се убрзо вратио и у мачванским луговима је очекивао нови устанак.

Никола Трнинић 7/2

Змај од Ноћаја

Чим је кренуо устанак Стојан се састао са Милошем Обреновићем, и отишао да ослободи Мачву, али у Мачви људи нису хтели нови устанак па су хтели да га убију. Они су Турцима рекли да га сачекају код Дрине у заседи и да га убију, а Стојану су рекли да је добио писмо од једног Турчина из Босне који је рекао да се нађу код Дрине због неког разговора. Када је дошао до Дрине Турци су га ухватили и касније у Зворнику задавили 1815. године. Постоји мишљење да је и Милош Обреновић учествовао у убиству Стојана Чупића. Након убиства сахрањен је у црквеном земљишту у Зворнику, када је почетком 20. века црква продала ово земљиште продала породици Хамзић из Зворника. Они су морали да се обавежу да ће се бринути о гробу. Ова породица је то испоштовала до 80-их година 20. века. Тада је Сафет Хамзић упутио писмо општини Шабац у коме их обавештава да његови синови нису у могућности да одржавају гроб Стојана Чупића и моли представнике општине да дођу и пренесу његове кости у Србију. То је и учињено па се његове кости и данас налазе у порти цркве у Ноћају мачванском.Литература: https://luzanjskahronika.wordpress.com/zmaj-od-nocaja-latinica/, http://www.riznicasrpska.net/ponossrpstva/index.php?topic=117.0 https://www.srbijadanas.com/vesti/drustvo/opstina-na-tri-vode-i-bogatog-kulturnog-nasleda-prosetajte-bogaticem-i-osetite-cari-vremena-stojana-2021-04-29 https://www.planplus.rs/#!pretraga/Zmaja+od+Nocaja,+Beograd+(Stari+Grad

Никола Трнинић 7/2

Змај од Ноћаја

Јаков Ненадовић је био млађи брат Алексе Ненадовића (кнез тамнавско-посавске кнежевине, посечен у Сечи кнезова крајем јануара 1804. у Ваљеву). У мемоарима проте Матије Ненадовића, наводи се да је породица Ненадовић пореклом из Херцеговине. Породица Ненадовић, после Велике сеобе Срба, крајем 17. века преко Босне и Осечине долази у плодну Бранковину, где проналазе нови дом. У породици угледног домаћина, Срефана Ненадовића, око 1765. године рођен је Јаков Ненадовић. По жељи двадесет година старијег брата Алексе, још као дечак одлази у Србију у Срем и стиче основно образовање. Враћа се Бранковину одлучивши да се бави трговином свињама за разлику од његовог брата, Алексе. Након смрти Алексе у Сечи кнезова мења се ток живота већ богатог и угледног трговца. Постао је глава породице Ненадовић и кнез Ваљевске нахије, а уз подршку синовца Матије Ненадовића, креће у борбу против Турака. Испоставило се да је овај „трговац свињама“ у себи крио изванредно способног војсковођу. Ослобађа Шабац и Ваљево који су се налазили под окупацијама јаничара, склапа примирје са босанским беговима, бори се против зулума хајдука који су покушали да искористе устанак у своју корист. Убрзо успоставља власт у целој Западној Србији и током две године успешно се супротставља нападима турске војске из Босне.

Миа Самарџић 7/3

Јаков Ненадовић

Тек после пробоја фронта 1806. године, тражи Карађорђеву помоћ. Уследила је одлучујућа победа у боју на Мишару, која је Карађорђу омогућила да Ненадовићеве нахије стави под своју власт. Али у Шабачкој и Соколској нахији поставља нову власт, а Јакову на управљање оставља само Ваљевску нахију. Имао је нјавећи углед у земљи после Карађорђа и Јанка Катића, па је био један од вођа опозиције против Карађорђа. Допринео је да се у Србији 1805. године уведе Правитељствујушчи совјет. Карађорђе је морао да попусти опозицији 1810. године , па је онда Јаков постављен на место Младена Миловановића за председника Совјета. Потом се приближио Карађорђу, пристао на уставне одредбе 1811. године, и постао министар (попечитељ) унутрашњих послова. Током устанка Јаков Ненадовић је у борбама заробио један француски топ са француском посадом које је Наполеон послао Турцима у помоћ. Судбина артиљераца је непозната, али се зна да је Јаков топ закопао и да га је после устанка ископао Петар Николајевић Молер и користио у Другом српском устанку. Био је један од првих српских дипломата коме су поверене изузетно важне дипломатске мисије у Русији и Влашкој. После пропасти Првог српског устанка 1813. године са Карађорђем је напустио Србију и емигрирао у Аустрију, а следеће 1814. године је стигао у Бесарабију. Са Карађорђем се налазио у депутацији (изасланство) на двору цара Александра I у Петрограду 1816. године.Литература:- Википедија слободна енциклопедија - Биографија.орг(база биографија)

Миа Самарџић 7/3

Јаков Ненадовић

Јован Бацковић 7/3

Поп Лука Лазаревић

Лука Лазаревић је рођен у Свилеуви, где је провео детињство и живео све до одласка на школовање у Сремске Карловце. Након школовања у Срему оженио се Маријом, ћерком врло имућног Максима Пејића и постао свештеник 1796. године. Ваљевски владика Данило му је дао за парохију Коцељеву и Љутице. Марија му је родила синове Михајла и Кузмана, али после седам година брака она је изненада умрла, а поп Лука се посветио синовима и црквеној служби. Био је један од малобројних људи у то време у Србији који су били писмени. Када је почео Први српски устанак поп Лука се одрекао свештеничког позива и узео оружије у руке. Од Битке на Свилеуви, преко Мишарске битке, па све до освајања шабачке тврђаве, учествовао је у непрекидним борбама по Мачви и Дрини, наносећи тешке губитке Турцима.Прва већа битка у Првом српском устанку је био бој на Свилеуви, што је уједно и била прва победа устаника над Турцима. То је била и прва битка у Првом устанку у којој су Срби користили шанце. Када је шабачки ага затражио помоћ од јаничара Али-бега Видајића из Зворника против устаника који су се окупљали у Бранковини, он је то једва дочекао и окупио је јаничаре и кренули су да нападну устанике. Турци су упали у Свилеуву и почели да пљачкају народ, али су им се спроставили устаници које су предводили Лука Лазаревић и Јаков Ненадовић уз помоћ војника које је послао прота Матеја Ненадовић, који им је и достављао муницију. Битка је трајала 5 дана (од 23. до 28. фебруара 1804. године по старом календару). Турци су се налазили у недовршеном шанцу који су пре тога устаници градили. Пушкарање измађу Турака и Срба је трајало неколико дана, а Турцима је већ почело да понестаје хране и пића, па су отпочели преговоре са Србима. Устаници су одобрили да шанац напусте Турци из Босанског пашалука, међутим када су се са њима покушали да се извуку Турци из Београдског пашалука, устаници су напали и потукли и једне и друге. Победа у Свилеуви је била важна, јер је показала устаницима да је могуће победити Турке.

Поп Лука Лазаревић

После три века ропства у Свилеуви је било људи који нису веровали да је могуће убити Турчина. Станоје Р. Филиповић, у биографској студији посвећеној поп Луки Лазаревићу пише: “Причају да је овде у Свилеуви после боја поп Лука нагонио силом неке Тамнавце, који у боју били нису, да заробљене Турке побију, но они нису смели Турчина убити. А када им он (Лука) припрети да ће ју поубијати ако они Турке одма не убију, мада они са страхом побију Турке. И кад они виде да од њине руке мртви Турци пред њима леже, и да они могу Турчина као Царског сина убити, развеселе се, и тим и они и многи други Срби ослободивши се доцније ишли су у бој као на свадбу, и Турке јуначки тукли“.Због храбрости и јунаштва сам вожд Карађорђе му је доделио титулу војводе и називао га је својим посинком.Поп Лука Лазаревић је учествовао у многим биткама против Турака, али се нарочито истакао у боју на Мишару (13.-15. август 1806. године). Српске устанике је у боју на Мишару предводио српски вожд Ђорђе Петровић против многобројније турске војске. Лука је командовао српском коњицом заједно са протом Матејом Ненадовићем. Карађорђе и Милош Обреновић су са пешадијом били у шанцима, док је коњица била сакривена у шуми. Када су Турци кренули у јуриш на шанац, прва им је настрадала коњица, која је налетела на постављене замке. Затим су настрадали и први редови турске пешадије од српских пушака и топова. Турци крећу у други напад, али овог пута њихову пешадију предводи Мехмед-бег Куленовић, познат као Кулин-капетан. И када су помислили да ће успешно освојити српски шанац и однети победу у боју, зачула су се два узастопна пуцња топом, што је био договорени знак српских устаника, и српска коњаница је ударила на бок изненеђеним Турцима. Лука Лазаревић је изазвао Кулин-капетана на мегдан. Након тешке борбе је победу однео Лука, али је задобио тешке ране.Након што је устанак угушен 1813. поп Лука бежи у Срем, затим Штајерску, где је живео скромно и повучено. Наредне године одлази у Русију. Враћа се у Србију 1833. године, после двадесет година изгнанства, на позив кнеза Милоша са другом супругом Данојлом, са којом је у избеглиштву добио три сина: Владимира, Михаила и Косту. Лука Лазаревић постаје високи чиновник и потпуковник за време владавине кнеза Милоша. Постаје члан шабачког магистрата, члан „Исправничества“ и члан Суда Окружја Шабачког.

Јован Бацковић 7/3

Јован Бацковић 7/3

Поп Лука Лазаревић

Учествовао је и у чувеној Вучићевој буни, на страни побуњеника против владе кнеза Михаила. Био је ухапшен и заробљен све до јесени 1842. године.За време владавине кнеза Александра Карађорђевића је постао члан Државног Савета у Београду, највишег органа законодавне, управне и судске власти, са чином мајора и звањем каваљера, а затим је добио и чин пуковника. Због болести и старости је пензионисан 1847. године.Никада није злоупотребио свој положај, како би се обогатио. Умро је сиромашан у Шапцу 29. априла 1852. године. Сахрањен је у порти шабачке цркве. Песник Војислав Илић написао је епитаф који је уклесан на плочи изнад гроба попа Луке Лазаревића:„Проста земљо која но га скриваш Својом те је осветлио крвљу“. Референце:Дејан Стојиљковић: „Велике српске битке“ (издавач Вукотић медиа д.о.о. - Београд, септембар 2014.)Зоран А. Живановић: „Сабор Луке Лазаревића“ (Група аутора: „Свилеува - годишњак 1“, издавач Друштво за изучавање историје Свилеуве, 2003.)Зоран А. Живановић: „Бој на Свилеуви“ (Група аутора: „Свилеува - годишњак 2“, издавач Друштво за изучавање историје Свилеуве, 2004.)https://distrikt.rs/pop-luka-lazarevic-vitez-iz-posavotamnave/http://www.koceljeva.gov.rs/index_files/htm/zabava/index/htm/svileuva.htmhttps://en.wikipedia.org/wiki/Luka_Lazarevi%C4%87https://opusteno.rs/grad-beograd-f88/beograd-nekad-i-sad-pop-lukina-ulica-t14997.html

Када кренете од Конака кнегиње Љубице према Бранковом мосту, сва је прилика да ћете проћи Поп Лукином улицом. Ушушкана између Топличиног и Косанчићевог венца, завршава се испод Бранковог моста. Иако близина Патријаршије и Саборне цркве указују на то да је ово можда био неки од значајнијих црквених веледостојника, истина је да је поп Лука био истакнути великан Првог српског устанка.

Нађа Велаш 7/3

Браћа Недић

Браћа Димитрије и Глигорије Недић из села Осечина, били су српски устаници у Првом српском устанку и команданти српске војске у бици код Чокешине (српски Термопили). То је битка вођена између српске устаничке војске и турске војске. вођена код манастира Чокешина, у близини Лознице. Одиграла се на Лазареву суботу, 28. априла 1804. године. Ова битка, такође је позната и као српски Термопили, јер је српску војску, по народним песмама и легендама бројало 303 хајдука, а турску војску преко седам хиљада. Недићи су се супротставили непријатељу на брду Липовица. Рањени на више места, са посебно великим ранама по ногама, нису могли да се сакрију на безбедно, нису могли од толиких рана ни да ходају, тако су седећег става, ослоњени леђима један на другог пуцали, и тиме охрабривали друге борце да се боре све до своје смрти. Пет дана након битке, Хаџи Константин је са мештанима и мајком браће Недић затекао рањена тела браће и 303 хајдука, као и спаљен манастир. Данас по браћи Недић названа је сновна школа у Осечини, улица у Шапцу, и подигнут им је споменик на тргу у Осечини. Литература: 1. „Памте српске Термопиле”. Новости. Приступљено 4. 11. 2017. 2. „Браћа Недић, јунаци битке код Чокешине”. Vesti online. Приступљено 4. 11. 2017. 3. Српски Спартанци Браћа Недић (22. август 2018)

Улица Браће Недић на Врачару

Василије Васа Чарапић један од најзначајних устаника и војсковођа у Првом српском устанку рођен је 1768. године у подавалском селу Бели Поток а погинуо је у Београду 29.11.1806. године у борбама за ослобађање Београда..Још као младић борио се као добровољац у Аустријско-турском рату 1788-1791 године. У рату је показао велику храброст и стекао велики углед. Након рата враћа се кући и на нахијској скупштини бива изабран за кнеза грочанске нахије.За време сече српских кнежева 1804 године побегао је на Авалу и организовао је чету којом је командовао. Са својом четом приступио је Карађорђевој војсци и постао грочански војвода. Прославио се када је у марту 1804. године заједно са Јанком Катићем поставио заседу Турцима које је предводио Кучук Алија. Заседу су поставили у месту Лештане, много Турака устаници су убили и запленили велику количину оружја.Постоји легенда да га је Вожд Карађорђе изузетно ценио и да је само Васа Чарапић смео да уђе у вождов чадор ненајављен.

Стефан Радишевић 7/3

Васа Чарапић

1806. године устаничка војска је дошла до Београда и сам вожд Карађорђе се двоумио дали да нападне Београд. По наговору самог Васе Чарапића устаници су напали Београд. Напад је почео у зору 29 новембра. Васа Чарапић је са својих 3000 војника напао шанац код Стамбол капије и ту је био и тешко рањен. Након неколико сати је умро а сахрањен је у манастиру Раковица по сопственој жељи.Споменик Васи Чарапићу је подигнут 1910. године по наредби краља Петра I Карађођевића. На месту некадашње Стамбол капије, у самом центру Београда, од Трга републике до Студентског трга налази се улица која носи назив ВАСИНА по легендарном устанику и војводи Васи Чарапићу борцу за ослобођење од Турака. Литература: Српска енциклопедија: Васа Чарапић Драгољуб М. Кочић : Васа Чарапић, војвода грочански Дигитална Народна библиотека: Знаменити Срби XlX века Википедија

Стефан Радишевић 7/3

Васа Чарапић

Једносмерна улица у центру Београда која спаја Косовску и Македонску - Кондина, добила је назив по великом јунаку који је познат као Конда Бимбаша -право име му није познато. Такође му није познато ни право порекло. Према једном извору говори се да је Цинцарин, а по другом да је Албанац православне вере. Део имена Бимбаша означава ранг заповедника у турској војсци. Као веома млад постао је крџалија односно плаћеник у турској војсци. Био је у служби Алије Гушанца који је пљачкао и Туке и Србе. Када је избио Први српски устанак злогласне дахије су их позвале да их бране. Када су дахије побегле, Гушинац је са својим плаћеницима преузео власт у Београду. Кондино задужење су били стражари на Сава- капији. Он је био њихов главни чувар. Београдска тврђава је била потпуно неосвојива за устанике са четири велика и добро чувана улаза такозване београдске капије. Постоји чињеница да је Конда пребегао на српску страну и да је помогао да устаници уђу у тврђаву током опсаде Београда.У то време, 1806. године та капија је била најважнија за ослобађање Београда. Акцију су извели Узун -Мирко, Конда и још петорица добровољаца, Сви су били обучени као турски плаћеници крџалије и одлично су говорили турски. Конда је знао све тајне стазе и уобичајене поздраве међу турском војском ,тако да су лако стигли до капије и напали стражу.Пошто су у то време Турци славили празник Бајрам нису обратили пажњу на пуцње мислећи да се војска весели. Побуњеници су побили све стражаре и том приликом су и Узун-Мирко и Конда били теже рањени. Капије су биле отворене и кроз њих су ушли Карађорђе и две хиљаде устаника. Освајање Сава -Капије је било кључно за ослобађање Београда и Конда је у томе имао пресудну улогу. Прича о његовој храбрсти брзо се прочула и после прележаних тешких рана поново се вратио устанцима. Погинуо је пробијајући се кроз турски обруч у Боју на Лозницу.

Игор Драгићевић 7/3

Конда Бимбаша

На табли са називом Кондине улице у Београду пише: “Хришћанин у турској војсци у време устаничке опсаде Београда 1806. године. У одсутном тренутку Конда Бимбаша је прешао на српску страну и с устаницима отворио Сава-капију.”У порти манастира Троноша на табли пише да на том месту почива јунак у многим бојевима Првог српског устанка, посебно заслужан за ослобођење Београда 1806. године и за велику победу устаничке војске у боју на Лозницу, у ком је и погинуо.Литература: https://slovopres.com/ https://sr.wikipedia.org/ https://www.google.com/maps

Игор Драгићевић 7/3

Конда Бимбаша

Улица Мирка Апостоловића Узуна која носи његово име дугачка је свега 200 м у центру града. Његово име носи улица дугачка свега 200 м у центру града. Протеже се од Студенског трга који симболизује младост па до Калемегдана која симболизује најстарији део града Београда. У тако краткој улици смештено је више значајних установа као што су: Југословенска кинотека, Општа амбуланта коју је основао Јован Јовановић Змај заједно са Лазом Лазаревићем. У прошлости на овој адреси налазио се стари хотел „Српска круна“, Педагошки музеј, некадашња зграда Реалне гимназије у којој је предавао Српски књижевник Стеван Сремац, дом Аеро клуба који чува спомен галерију Петра Добровића једног од најзначајнијих сликара у периоду између два светска рата, скулптура у природној величини Карла Младена (рођеног као Младен Секуловић), Америчког глумца и оскаровца Српског порекла постављена испред зграде Југословенске кинотеке. А ко је јунак Мирко Апостоловић Узун по коме је улица добила име?Рођен је у Брајковцу код Лазаревца око 1782. Његов отац Петар и деда учествовали су 1788. године у Кочиној крајини у рату против Турака и обојица су погинули. Након пропасти Кочине крајине Миркова породица је испред Турака пребегла у Срем. Да би се касније из Срема настанили у Мислођину која је припадала Београдској нахији. Теразијски (кројачки) занат је учио у Београду код великог мајстора Мехмеда. Постао је велики мајстор свога заната. Због своје висине Турци су му дали надимак Узун.

Анђела Љубибратић 7/1

Узун Мирко

Мирко је добро живео са Турцима чак је научио и турски језик. Једног дана Мехмед му је понудио пола свог имања да ожени његову ћерку али пре тога да се потурчи. Почетком Првог Српског устанка 1804. године Мирка и његовог мајстора Турци оптужују да сарађује са устаницима па су га ишибали и после тога три месеца није могао да хода. Када му се указала прилика 1805. побегао је из Београда код Станоја Главаша. Од тог времена, био је учесник Првог и Другог устанка учествујући у многим биткамаРањаван је седам пута. Приликом ослобађања Београда Узун Мирко се прославио када је са Кондом Бимбашом (раније турским заповедником) 1806. успео да уђе у тврђаву и изнутра отвори српској војсци Сава капију. Колика је била његова доброта и храброст, сведочи да је после уласка српске војске отишао је да спаси свога мајстора Мехмеда. После ослобађања Београда, Мирко одлази и учествује у бици на Делиграду где је рањен, а затим учествује на биткама у Ужицу, Лешници; Каменици и Јасици. У Беч одлази 1813. да лечи ране. Његова борба се наставља и у Другом српском устанку учествује у борбама на Липару, Чачку и Дубљу.

Анђела Љубибратић 7/1

Узун Мирко

Узун Миркова механа у Обреновцу

Након ослобађања Србије, Мирко се сели у Београд. И ту је имао проблема са Турцима па прелази у Обреновац где отвара механу. Како је механа била озлоглашено место за Турке, они се жале кнезу Милошу па га кнез Милош Обреновић 1839. поставља за цариника на Вишњичкој скели. Ту је остао до 1842. године када долази до смене династија. Мирко је више пута тражио пензију и када су га питали каква документа има о служби, рекао им је да су његова документа седам рана које је задобио. Тада је добио пензију и одликовања од Кнеза Михаила Обреновића, одликован је Таковским крстом и Црногорском Златном медаљом Обилића.Узун Мирко Апостоловић умро је у Београду 28. новембра 1868. године и сахрањен на Новом гробљу. Улицу по његовом имену добија 1872. године и он је први од од учесника Српске револуције који добија улицу у Београду. ЛИТЕРАТУРА • rs.wikipedia.org • http://srpskaenciklopedija.org/ •https://www.011info.com/ko-je-bio/ulica-visokog-mirka-ko-je-bio-uzun-mirko • https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Узун_Мирко_Апостоловић • https://www.planplus.rs/stari-grad/ulica/uzun-mirkova/13103

Анђела Љубибратић 7/1

Узун Мирко

Лука Манетовић 7/3

Хајдук Вељко

Вељко Петровић (1780 Леновац, Зајечар – 20. 7. 1813. бранећи Неготин ) jе био хајдук и српски јунак првог српског устанкаРани почеци хајдуковањаВељко је као одрасли младић (22 године) први пут реаговао кад су му два Турчина напали сестру. На мах их је убио и одметнуо се у хајдуке. Прво је ишао у Видин код великог одметникa, бившег јањичара Пазваноглуа. Међутим и ту долази до његове преке нарави кад убиja два Пазвајчијина момка и бежи. ХајдуковањеOд 1803. године био je хајдук у чети Станоја Глашава, да би затим пришао старешини Смедеревске нахије, војводи Душану Вулићевићем Ђуши. Када Војвода Ђуша тражи oд Станоја храброг и поверљивог човекa, Станoje није имао бољег избора oд Вељкa.Први српски устанакOд 1804. учествовао je у Устанку у чети са Главашем, a после са Душаном и Вујицом Вулићевићем. Вељкова својеглавост je утицалa дa токom ратa не буде послушан ни Вујици, a потом ни Карађорђу. Сa Вулићевићем сe борио за Београд (1806). Године 1807. постаје буљубаша и добија дозволу oд Совјета да побуни Криви Вир и Црну Реку. Године 1809. бранио je Бању oд Турака. Нарочито сe истакао у бици на Варварину, где je биo рањен у леву руку и због тога oстаo мало сакат. Године 1811. постао je крајински војвода и упућен je у Неготин нa Крајину. Судбоносне 1813. неколико турских коњаника га je напало код сeлa Буковча, где их је Вељкo потукао. Турци су затим кренули са далеко јачим снагама, па се Вељко морао повући у неготинскe шанчеве да их брани..

Лука Манетовић 7/3

Хајдук Вељко

СмртВелики бројеви око Неготина почели су у лето 1813. године. Вељко продире до Видина, па потом код Буковча туче мање турске jединице, aли се убрзo однос снага мења. Турци су почели да oпседају Неготин појачањима која им je послао туркси паша из Влашке. Укупно 16000 турских војника је напало Неготин, направио шанац, дигао куле и сачекао Tурке. Дан и ноћ je oбилазио шанчеве, храбрио своје војнике и поправљao рушевинe oд турских топова. Једно јутро, после двадесетак дана одбране, oко 20. јула кад јe нарђивао oправке на малом шанцу бива погођен топовским ђулетом у леђа. Jeдва je могаo дa изговори само „Држ“. Пао је мртав на земљу. Литература: Wikipediahttps://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A5%D0%B0%D1%98%D0%B4%D1%83%D0%BA_%D0%92%D0%B5%D1%99%D0%BA%D0%BE

Чучук Стана (око 1795 — 1849) је била друга жена Хајдук Вељка. Рођена је око 1795. године у месту Сиколе, крај Неготина, у породици досељених Херцеговаца. Имала је две сестре, Стојну и Стамену, а доста касније је добила и брата Михајла. Иако су јој родитељи живели у Неготину, школу је завршила у Белој Цркви. По очевој жељи све три сестре су у младости носиле мушку одећу, јер нису имале брата. Стана је била мала и крхка, због чега је и добила надимак чучук. Чучук Стана је била много драга Хајдук Вељку. За њу се везују многе приче укључујући и оне да се са Вељком тукла против Турака, бранила Неготин и да је чак четири ране у тим борбама задобила: две на нози, једну на рамену, а једну, направљену турским јатаганом, на потиљку. Пушком је баратала као прави ратник, сваку мету погађала је са огромном прецизношћу, а у седлу била сигурна и вешта. Хајдук Вељко је погинуо 1813. године, а он и Стана нису имали деце. После Хајдук Вељкове погибије, избегла је и живела у Панчеву.

Миа Лалић 7/3

Чучук Стана

После смрти Хајдук Вељка, Стана се удала за другог чувеног јунака, грчког капетана Јоргаћа. Капетан Јоргаћ је био један од вођа Хетеристичког устанка у Грчкој. Заједно са њим је прешла да живи прво у Влашку, а након покушаја Турака да их ликвидирају, прешли су у Букурешт.Чучук Стана и капетан Јоргаћ су добили троје деце: Милана, Александра и Јевросиму. То је био основни разлог да пређу у Русију, а затим у Хотин. Ту су се налазиле и групе српских устаника. Чучук Стана се више није удавала. Године 1842. преселила се у Атину, заједно са децом, сањајући о повратку у Србију. Није га, међутим, дочекала. Преминула је 1849. године. Сахрањена је негде у Атини… Не зна се где. Литература: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A7%D1%83%D1%87%D1%83%D0%BA_%D0%A1%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0 https://www.planplus.rs/zvezdara/ulica/cucuk-stanina/1881

Миа Лалић 7/3

Чучук Стана

Улица Чучук Стане налази се у Београду на Звездари и излази на Булевар краља Александра.

Тома Вучић Перишић (Барич, 1787/1788 — Београд, 1859) је био српски војсковођа из доба Првог и Другог српског устанка, најбогатији и најмоћнији човек Кнежевине Србије прве половине 19. века поред Милоша Обреновића, војвода и уставобранитељ. У народу је познат и као Господар Вучић.Родио се у Баричу где су му се у време Кочине крајине затекли родитељи Периша и Стана, бежећи од Турака. Породичним пореклом је из околине Бијелог Поља, одакле су му отац и стриц Павле у другој половини XVIII в. прешли у Горњу Врбаву у Гружи.Брат од стрица му је био враћевшнички архимандрит и први потом српски митрополит Мелентије Павловић.Једно презиме понео је према очевом имену, а друго из раширеног веровања да ће се давањем „вучијег имена” дете спасити од болести и смрти. Рано се помиње под оба ова презимена. Славио је као кућног патрона евангелисту и апостола св. Луку. Уочи избијања Првог српског устанка похађао је школу у Чумићу коју је брзо напустио, оставши неписмен до краја живота. У Тополи је током 1804. године учио војну вештину, а после обуке постао је члан Карађорђеве гарде.Због неког преступа, а плашећи се преког Карађорђевог суда, побегао је међу бећаре Хајдук Вељка око 1810. године, од којих се после неког времена вратио у Гружу. Недовољно истакнут и непознат Турцима, остао је у Србији после слома 1813. године, али са осталим борцима и нижим старешинама спремао је нову буну. Био је један од организатора и предводника побуне у Гружи у септембру 1814. године, која је била у вези са Хаџи Продановом буном.После кратког сукоба код Кнића предао се на „веру” Милошу Обреновићу, а затим је послат Милошевој кући у Црнућу и ступио у његову службу. Књаз Милош га је називао "Газда", јер је водио бригу о његовим пословима.

Андрија Савић 7/2

Тома Вучић Перишић

Био је први српски полицајац и чувар Милошевог режима за време Ђакове буне 1825. и Милетине буне 1835, а потом жестоки противник и уставобранитељ.Проглашењем Сретењског устава именован је Савет чији је члан био од 15. фебруара 1835. године. У априлу 1835. године постављен је за надзорника државних грађевина (бинаемин), преселио се из Крагујевца у Београд и живео у њему до краја живота.Јула 1837. године поново је избачен из државне службе пошто је одбио да прими одликовање од кнеза Милоша.У време од 1839. до 1844. године био је ударна песница уставобранитеља у борби против кнеза Милоша и Михаила Обреновића. Са кнезом Александром и већином уставобранитеља разишао се 1845. године .Политички је рехабилитован пред крај владавине кнеза Александра, када је постављен за председника Савета (12. IV 1858—27. I 1859).Способан да угуши и подигне буне, није умео политички и стрпљиво да делује, па је у мирнијим временима потискиван у други план. Био је човек који је од слуге и сиромашка за четврт века постао један од најутицајнијих људи у Србији и најистакнутијих политичара нововековне српске државе.По доласку кнеза Милоша у Србију у јануару 1859. на превару је ухапшен и са Милошевим знањем отрован.Референце Тома Вучић Перишић- https://sr.wikipedia.org/sr

Улица господара Вучића се налази територији више општина. Почетак улице је у Устаничкој улици код броја 11, на територији општине Вождовац, дуж своје трасе пресеца Улицу Максима Горког, пролази кроз Пашино брдо, потом пресеца и Улицу Војислава Илића и завршава на раскрници у Булевару краља Александра код Цветкове пијаце

Андрија Савић 7/2

Тома Вучић Перишић

Филип Вишњић је био један од најпознатијих српских гуслара иу творац српских народних песама. Филип је рођен 1767 године, на Мајевици, у селу Горња Трнова код угљеника. Одслепевши још као дете од великих богиња, Вишњић је постао професионални певач.Био је из богате породице Вилића. Поред тога што је био редактор старих песама¸ Филип је био и творац нових песама. Једна од његових најпознатијих песама била је ,,Смрт Краљевића Марка” која се и дана данас учи у школама. Од мање познатијих песма су: тринаест песама о ,,Карађорђина времена”, ,,Хајдучка песма о мегдану Баје Пивљанина и бега Љубовића” итд. Први српски устанак дочекао је у свом завичају. Слушао је како Турске војске се прикупљају код Дрине да угуше буну. Некада се налазио у сред окршаја када је например свирао и тако бодрио устанике.Вишњић је после Првог српског устанка прешао у Срем и настањује се у село Грку, дашњем Вишњћеву. Живео је сличан живот као и пре. Са Вуком Караџићем се срео 1815. године у манастиру Шишатовцу који је записао његових 17 песама.Филип Вишњић представља раскршће између народне усмене поезије и писане књижевности и има велику улогу у културном наслеђу.Литература:Википдија

Богдан Максимовић 7/3

Филип Вишњић

Доситеј Обрадовић био је српски просветитељ и реформатор, и био је оснивач и професор Велике школе, претече Београдског универзитета.Рођен је између 1739 и 1742 године, као Димитрије Обрадовић у Чакову у српско-руском месту у Тамишком Банату. Уфрушкогорском манастиру Хопово Димитрије се закалуђерио, и добио је име Доситеј. Међутим, убрзо је схватио је да изван манастира постоји мудрост за којом је чезнуо. У њему се јавила жеља да што више види и научи. У Сремским Карловцима је радио као свештеник и након три године проведене у манастиру, заувек га је напустио.1761. године је започео путовања која ће трајати четрдесет година. Током својих путовања, обишао је цео Балкан, Малу Азију, Немачку, Италију, Француску, Енглеску, Аустрију и Русију. Прихватио је паролу: „Просветом ка слободи“ и почео је да примењује стечено знање у просвећивању народа. Једно време је био учитељ у Далмацији, а потом одлази у Беч, потом у Карловце па у Молдавију.Године 1783, штампа своје прво дело „Живот и прикљученија“. У првом делу је описао своје родитеље, рођаке, одлазак у манастир и друге детаље из детињства. Напао је калуђере да су духовно заостали и истицао је важност школе и науке. Други део је започео бекством из Хопова и завршио је боравком у Лајпцигу. Када је 1804. године почео Први српски устанак, Доситеј се налазио у Трсту. Скупљао је новац и вршио је поверљиве мисије између устаника и Русије. Вратио се у Србију и постао је министар просвете, Карађорђев саветник и секретар. Написао је „Песну на инсурекцију Сербијанов“, у народу познату као „Востани Сербие“. То је била химна буђењу Србије из вековног ропства. 1808. године је основао Високу школу у Београду, будући универзитет, а две године касније Богословију.

Коста Реџић 7/3

Доситеј Обрадовић

Доситеј је створио националну књижевност намењену најширим слојевима српског народа. Унео је напредне идеје са Запада, скупљао је лепе мисли из свих времена. Био је присталица рационалистичке филозофије, веровао је у моћ разума и науке за коју је сматрао да мора свакоме бити доступна. Србији је приближио Европу и свет и омогућио је продор нових културних тековина. Сматрао је да женска деца морају да уче исто што и мушка како би биле боље ћерке, супруге и мајке.Доситеј се сматра претечом Вука Караџића. 1811. године је преминуо радећи на оснивању штампарије у Београду. Сахрањен је у порти Саборне цркве, а његов гроб је постављен напоредо са гробом Вука Караџића.Литература: Википедија Биографија.орг Биографија Доситеја Обрадовића

Коста Реџић 7/3

Доситеј Обрадовић

1914. године Београдска општина је подигла споменик Доситеју који се данас налази у Универзитетском парку. Аутор споменика је загребачки вајар Рудолф Валдец. Кућа у којој је Доситеј рођен је преуређена и још увек постоји. 17. септембра 2004. године у Вршцу је основана „Задужбина Доситеја Обрадовића“. Њена сврха је да помаже младим, даровитим писцима, уметницима, студентима србистике, итд.

(Рођен је у Тршићу 6 новембра 1787 године, умро је у Бечу 7 фебруара 1864) Он је био први срски лингвиста у 19 веку, реформисао је српски језик, сакупљао је народне умотворине и писац је првог речника српског језика. Такође је стекао неколико почасних доктората и имао је браћу и сестре који су умрли. У то време веровало се да је то због вештица и духова, након смрти доста његове браће родитељи су му дали име Вук да би тако отерао вештице и духове.У Првом српском устанку учествовао је као чиновник и писар у Неготинској крајини. После слома устанка преселио се у Беч 1813 године.У Бечу је упознао цензора словенских књига, Јернеја Копитара, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног српског језика у српску књижевност. Због Вукових реформи у српски језик је уведен фонетски правопис и српски језик је потиснуо славеносрпски који је тада био језик образованих људи.Литература: https://sr.wikipedia.org/wiki/https://www.google.com/maps/place

Сава Тодоровић 7/2

Вук Стефановић Караџић

Ко је био Иван Југовић?Иван Југовић (Јован Савић, што му је било право име) је био професор у великој школи у Београду, а такође и секретар правитељствујушчег совјета. Био је надаен правник, писац, хроничар и песник. Имао је једну од најбитнијих улога у причвршћивању црпске самосталности.Основну школу завршио је у родном граду, а шестогодишњу гимназију у Сегедину некон чега је студирао је права у Пешти. 1. 02. 1798. године био је примљен за професора у гимназији у Карловцима. А тек годину дана касније постављен је за главног професора првог граматикалног разреда. Напустио је Карловце 1802. године и прешао у Шабац. Неколико година касније остао је без положаја у Шапцу па је отишао у устаничку Србију, Смедерево где је убрзо постао писар Правитељствујушчег совјета. Почетком 1807. године, након смрти Божидара Грујовића, који је до тада био секретар совјета, Иван Југовић долази на његово место и постаје следећи секретар Совјета. Међутим, крајем те исте године, Иван Југовић добија отказ. Пошто је остао без посла, Иван је одлучио да оснује Велику школу у Београду у којој ће да се уче више науке у којој ће бити школовани будући народни поглавари. Велика школа је званично отворена 31. 09. 1808. године. За њеног првог управитеља именован је Доситеј Обрадовић. У почетку, Иван Југовић је био једини професор у његовој школи. Након тога био је именован за београдског Магистрата, а марта 1810. године налазио се на дипломатској мисији као Карађорђев изасланик код Франца I у Бечу. Почеком 1811. године Иван Југовић поново постаје секретар Правитељствујушчег совјета. Поново је истеран из совјета 1812. године. Умро је 7. 11. 1813. године у Великом Бечкереку и сахрањен је у порти бечкеречке Светоуспенске цркве.

Јанко Вукосављевић 7/1

Иван Југовић

Хвалана пажњи

ОШ "Јован Дучић"

школска 2021/2022.

наставница историје Весна Костић