Часопис - Читалићи

Број 1.

ОШ ''Јован Аранђеловић''Црвена Река

Часопис посвећен 235 - годишњици од рођења Вука Стефановића Караџића

На слово, на слово...

Вуков портретЛоза Вука КараџићаСпомен кућа Вука КараџићаО Мини КараџићВукова местаСтефан и ЈегдаИзрекеСачувано од забораваВидео причаЉубави Вука КараџићаНаши ствараоциКлик на иконеЕнигматикаВременска прогноза

САДРЖАЈ

Вук Стефановић Караџић је реформатор српског језика и један од најзначанијих личности у историји Србије.Вуку су родитељи дали име по снажној дивљој животињи како би га заштитили од вештица и смрти, јер су пре њега имали петоро деце која су им једно за другим умирала.Самоук, без школских и књижевних традиција, самосталан и борбен дух, свестан своје вредности, показује ретку снагу, храброст и истрајност .

Вуков портрет

Био је врло болешљиво дете и није успео да излечи згрчену ногу. Иако је био малог раста, био је је мудар и паметан. Красили су га његови дуги бркови и његова капа. Имао је великих личних способности. Био је један од најдаровитијих људи који су постајали у српском народу.

Вук је највреднији и најплоднији српски писац. Са пола века неуморне и непрекидне делатности он је извео неколико великих послова, од којих би сваки за себе био довољан за цео век једног обичног човека. Упораношћу, напором и радом успео је да нам остави савршену азбуку са слоганом: "Пиши као што говориш, читај како је написано."

Title 1

Кликни и сложи Вукове пузле

Спомен кућа Вука Караџића Родна кућа Вука Караџића налази се у селу Тршић крај Лознице. Подигао је његов деда Јоксим Бандула, који се ту населио бежећи од турске одмазде напустивши Херцеговину. Кућа плетара направљена је комбинацијом земље и плетеног прућа. Улаз је урађен као брвнара, а кров је прекривен шиндром. Вук је забележио да су његову кућу Турци палили десет пута. Њена врата увек су била отворена за многе породичне пријатеље, рођаке из старе постојбине Црне Горе или Херцеговине, побратиме, калуђере, хајдуке, трговце, гусларе... Често су рођаци и хајдуци у њој проводили целу зиму. Уз ватру се седело, приповедало о старим јунацима и уз гусле певало. У време преноса Вукових посмртних остатака из Беча у Београд 1897, да би је сачували од заборва, мештани Тршића су поболи велики храстов крст. Он и данас стоји у Вуковој спомен-кући у Тршићу. Поштоваоци Вуковог дела позвани су да добровољним прилогом помогну изградњу спомен-куће, споменика Вуку Караџићу у Београду и Дома културе у Лозници. Министарство просвете је актом из 1932. и 1933. године обавезало школе на територији целе земље да прикупљају средства за остваривање ова три циља. Средства су брзо прикупљена и радови везани за кућу завршени већ исте године. Освештена је 17. септембра и у њеном дворишту одржан је први Вуков сабор. Он се одржава сваке године у септембру, у недељу пред Малу Госпојину (21. септембра) у знак сећања на Вука Караџића, великана наше културе. То је највећа манифестација у Србији, по свом значају и по масовности окупља.

Лоза Вука КараџићаКолевка лозе Караџића је Црна Гора. Бежећи од турске сабље, породица се преселила у Херцеговину, где се разгранала и постала чувена по гусларима и јунаштву. Деда Јоксим, син Томе Караџића, из села Петнице преселио се у Јадар. Село Тршић, где се Вук родио, налази се у западној Србији. У то време људи су сами себи правили куће, учили једни од других и радо се помагали. Тако су и Караџићи подигли крај речице Жеравије једну брвнарицу која се скривала међу грањем у густој шуми. Сакривена од Турака, злонамерника, изнедрила је великана, једног од најмудријих људи свог времена. Давши детету име Вук, као да је пркосила свему - и времену, и незнању, и забораву.

Вилхелмина Мина Карадџић рођена је као седмо дете Ане Марије Краус и Вука Стефановића Караџића. Лепа, отмена и посебна, била је љубимица свог оца. Имала је тежак живот, али је била врло успешна, интелигентна, креативна и образована жена. Она је такође била и једна од три познате сликарке, поред Катарине Ивановић и Полексије Тодоровић, које су радиле у Србији у 19. веку. Мина је рођена у Бечу 12. јула 1828. године. Од своје шесте године, школовала се код куће. Учи да чита и пише на немачком. Са осам година су је усмерили на приватне часове сликања и клавира. Њен матерњи језик био је немачки, а српски је почела да учи тек са петнаест година.

Мина је одлично знала енглески, италијански, француски, српски и руски језик, па је преводила нека дела свога оца на немачки. Одрастала је у интелектуалном окружењу, јер је њихов дом у то време посећивало много учених и познатих људи. Била је “звезда медју звездицама“ Бранку Радичевићу, Ернест Камера јој „жели море вечне среће“ док плове Дунавом, а њена другарица Милица Стојадиновић Српкиња је назива „диком Србства, јер му светла образ у туђинству“. Први пут Мина се верила са Флором Огњевим, доктором медицине. Ипак до венчања није ни дошло јер је 1847. године раскинута веридба. Касније се удала за Алексу Вукомановића. Венчање је било у Саборној цркви 1858. године. После годину дана брака Алекса је умро, јер је оболео "од очију". Имали су сина Јанка који је изгубио оца са непуна три месеца. Мина и Јанко су крајем септембра 1860. године прешли из Београда у Беч. Четири године касније умро је њен отац. Након тога се више година бринула о својој болесној мајци све до њене смрти 1876. године. Јанко је 1876. дошао као добровољац у Србију и учествовао у рату где је добио медаљу за храброст. Вратио се потом у Русију где је умро 1878. године. Минин брат Димитрије умро је 1883. године, па је са Мином угашена лоза Караџића. Мина је умрла од уремије 12. јуна 1894. године у Бечу. Посмртни остаци Мине Караџић, њеног мужа Алексе Вукомановића и њиховог сина, пренети су у породицну цркву Вукомановића на Савинцу недалеко од Горњег Милановца.

О Мини Караџић

Title 1

Вукова места

Стефан и Јегда Вуков отац Стефан био је побожан, озбиљан и друштвен човек. Тешко време у коме је живео, турски намети и порези начинили су од њега човека који је радије војевао него орао. Имао је довољно земље да храни породицу, али време је било смутно и бреме тешко. Ипак, преко скела на Сави, преносио је у Аустрију дрво, стоку и кукуруз. Једно време је био имућан уз помоћ трговине. Добар домаћин код кога се увек пила најбоља ракија радо је примао госте. Добар устаник, Стефан је био хајдук код харамбаше Ћурчије. Вук је растао уз оца и слушао од њега прве јуначке песме. Од њега је чуо и комаде о косовским песмама и песму о деоби браће Јакшић. Чини се да је Вук доста тога научио од свога оца. Ипак, овако диван домаћин и човек умире сам. По пропасти прве српске буне, спашавајући живу главу, Вук и Стефан беже у Банат. Вук наставља ка Бечу, а Стефан са многим избеглицама остаје у Срему. Срели су се после две године, па га Вук усамљеног и убогог одводи у Тршић. Прича се да је ослепео и да је живео од прошње. Исто тако у сиромаштву и Вук у то време у Бечу живи, јадајући се пријатељима како је време тешко и „љеба нема“. И док је Стефан с хајдуцима јатаковао и по Јадру устаничио, веру чувао и о Вуковој писмености бринуо, у својој тишини је мајка Јегда бринула о породичној кући и гајила децу и цвеће. Иако се јој се деца нису одржавала и често јој колевка остала пуста, надала им се и у Божју милости веровала. Тако и би. Најпре се родило дете коме су дали име животиње, пркосно и посебно, али слабашно и малог раста. А потом и дете са именом архистратига Михаила, здраво и једро, коме је мајка била посебно наклоњена. Али још као дечачић нестао је неповратно у вртлогу устанка. Помало је чудно да је Вук Јегду слабо спомињао и да је једном рекао како је она више мислила о јунаштву него о љубави. Остаје тајна зашто о мајчиној љубави није написао ни једну реч.

Title 1

МИНА КАРАЏИЋ

Песмом туђа срца греје, а у своме тугу крије.

(КЊИГА)

У њој много мудрости стаје.

МИНА КАРАЏИЋ

Звездица међу сестрицама.

(ДРВО И ЛИШЋЕ)

Вазда хаљине мења, а на крају гол остане.

Title 1

Сачувано од заборава

Суђенице/Суђаје/Суђанке (из Црвеног Брега) Једне вечери, уморан путник је пролазио поред куће. Застао је и питао домаћина да га прими у кућу. Он се сложио, али под условом да путник спава на под. Касније те вечери, домаћинова снајка се порађала. Сви су спавали, осим уплашеног путника који јој је помогао да се породи. Тада су Суђенице/Суђаје/Суђанке (Божанство из тог краја) преодредиле да ако се на свадби тог детета не појави путник, дете ће пасти у бунар и умреће, путник је то и затражио. Прошло је двадесет година од тог догађаја, домаћинов унук се женио, а на свадби није било гостију осим ближе породице. Младожења је упао у бунар и умро.

Речник нашег краја на клик

Жал за коња (из Црвене Реке) Мен јунака глава не заболе, Не заболе двајес годин д'на А синоч ме глава заболела, Заболела за добру дево(ј)ћу, Па не боли како глава боли, Нело боли како млад да умрем. Не ми жалба што ћу млад да умрем, Нел ми жалба за вранога коња, Немам коме коња да оставим. Татко ми је љута пијаница, Маћа ми је јако остарела, Брата имам у цареву војску, Снау имам чува мушко дете, Сестру имам - она на удају.

За Орача (из Црвене Реке) "Не дреми девојче! Не дреми девојче!" "Ја мале не дремем, Нел се чудом чудом, Куде да се денем." "За козара ћеро" "Ја га мале нечу, Козар на појату спи" "За дунђера (зидара) ћеро" "Ни њег мале нечу, Душа му мирише, На чамове тресће" "За терзију ћеро" "Ја терзију (шнајдера) нечу, Т'нка му иглица , Празна му ћесица" "За орача ћеро" "За орача оћу, Каљеве му руће - Бела му погача"

Сва је Гора у Божур расла (из Црвене Реке) Сва је гора, сва је гора У божур урасла Никој не сме, никој не сме У божур да гази Сал загази, сал загази Ђура сас сватови. Никој не сме, никој не сме Ћитку да набере, Ђура набра, Ђура набра, До две, до три ћитће Једну бере, једну береСебе да заћити, Другу бере, другу бере Коња да заћити Трећу бере, трећу бере За добру девојћу.

Чувам овце у Црвену Реку (из Црвене Реке) Чувам овце у Црвену Реку, Дођи мала, песма је у јеку, Ако не знаш где ја чувам стадо, Шупљи камен, казаће ти радо.Ако не знаш где пијем шампањац, Наћи ћеш ме код Чичу у шанац.

Title 1

Љубави Вука Караџића Прва љубав Вука Караџића била је његова комшиница Ружа Тодорова. Мила и нежна девојчица, из доброг рода, израсла је у исто тако драгу девојку. Заједно су чували овце на планинама око Тршића и заволели се када су обоје имали седамнаест година. Ружа је волела да казује или пева изворне песме, које је Вук радо записивао. Иако је то била обична дечја симпатија, њихови родитељи нису мислили тако. Њена мајка, „права гизда“ у селу, имала је укуса за лепе ствари. А њен отац Тодор обећавао му је девојку, па су њихови родитељи сматрали да је ствар готова. Када је отишао на школовање у Карловце, Вук је није видео неколико година. Није долазио у Тршић. У једном тексту каже да није волео да га Ружа види хромог, јер је у то време телесни недостатак за момке била велика срамота. Удала се Ружа Тодорова за другог. Благословио јој Вук када је једног дана њена родбина долазила да га пита. Њему тада није било до женидбе. О њеној посебности говори и то да је Вук својој првој кћери дао име лепог цвета. А и тај цвет је увенуо када је имао осамнаест година. Књегиња Сара Карапанџић се по смрти свога мужа осетила врло усамљено. Радовала се само сусрету са Вуком и у њему видела човека из неког другог света. Долазио јој је послом и није ни помишљао на љубав. Ипак, када му је она послала писмо и замолила га да са њом оде на острво Адакле где би јој помогао да реши проблем око трговине а потом посете и манастире, радо је прихватио. Распламсала се љубав, али су немили историјски догађаји раздвојили двоје заљубљених. Сачувана су писма где се јасно виде осећања која су гајили једно према другом. Ипак, тамо негде далеко, у туђини, Вуково срце бива наклоњено другој. Као избеглицу у великом Бечу, Вука прихвата породица Краус. Његово срце заробила је Немица Ани Краус, која ће му ускоро бити и животна сапутница и неко са ким ће делити више туге него радости.

Вук и Ана Краус

Клик до видео галерије

Наши вредни ученици

Title 1

Азбуком до слободеО Вуку постоји много прича,много дела, много рада,наша азбука и наша слова,да читамо сваког дана.Једно слово, један глас,азбука до савршенства,захваљујући нашем Вуку,читамо без много мука.Кроз чаробни свет књига,путујемо без тешкоћа,азбука нас наша води,ка знању и слободи.

Наши ствараоци

Title 1

Стрип

Вуков рад на изради речника

Смрт Вука Караџића

Вуков рад на сакупљању народних умотворина

Вукова реформа

Вуково писмо

За занимљиве текстове

Клик на иконе

Title 1

Кликни на ознаку испод и закорачи у свет Вукове енигматике.

Осмосмерка

Кликни на ознаку испод и закорачи у чудесни свет квиза.

Квиз

Title 1

Редакција:Ученици: Катарина Милошевић, Ана Лукић, Леа Тоскић, Анђела Митић, Нада Ристић, Миљана Стевановић, Вишња Петковић, Мартина Динчић, Андреа Пауновић, Лука Благојевић, Ђорђе Митић, Страхиња Николић, Јанко Радисављевић, Матеја Станојевић, Петар Станојевић, Александар Стојановић и Павле Марковић.Наставници ментори: Ивана Крстић, Јелена Живић, Јована Јоцић и Иван Цветковић

Временска прогноза

Какво ће време бити у Србији у наредном периоду у многоме зависи од положаја језика и писама, као и лексике која све више поприма нове облике. Тешко је давати неку дугорочну прогнозу, зато ослушкујемо ветрове које дувају са свих страна наносећи нове изразе, нове језичке форме, кованице... Чини се да највише промена доносе западни ветрови, посебно они који дувају из правца Енглеске, доносећи англицизме у наш језички израз. Они највеће промене доносе младима, устаљујући се у њихов говор, мењајући традиционалне речи и изразе. Тако све чешће чујемо кул, кринџ, флекс, најс, вов... Те речи су се потпуно одомаћиле у говору деце и омладине. Такође, страна компјутерска лексика, као и пословне речи и изрази све више замењују наше речи. Зато, осврнућемо се на “Завештање о језику“ Стевана Немање где он грми : “Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.“ Зато, поздрављамо покушај ученика ОШ “Јован Аранђеловић“ из Црвене Реке да од заборава отргну архаизме које су забележили у свом крају, састављајући речник већ заборављених речи.

Title 1

ОШ ''ЈОВАН АРАНЂЕЛОВИЋ'' ЦРВЕНА РЕКА

Пратите нас на интернету:

Title 1