Ружно паче, Х. К. Андерсен

Ружно паче, Х. К. Андерсен

ЦИЉ ЧАСА

Стандарди постигнућа

Презентација прати садржај Едукиног уџбеника Српски језик 4: радна свеска за 4. разред. Задаци за вежбање налази се на страни 48.

Презентација прати садржај Едукиног уџбеника Трешња у цвету: Читанка за 4. разред. Текст који се обрађује налази се на странама 151 - 158.

1СЈ.1.5.4. 1СЈ.2.2.8. 1СЈ.2.5.7. 1СЈ.3.5.3.

Циљеви и задаци часа: развијање способности слушања и доживљавања лепог изражајног говора; развијање способности компарације задатих елемената двају различитих дела – књижевног и филмског; развијање позитивних етичких норми; вредновање илустрација у бајци; уочавање особина ауторске бајке.

Откријте назив бајке!

Ружно паче, Х. К. Андерсен

1

2

3

4

5

6

8

О писцу...

7

Читамо или слушамо аудио Читанку

О бајци...

Нове речи - пут ка знању...

На ова питања одговорићеш уз помоћ игрице на наредном слајду и гугл упитника!

О, како је било лепо у пољу: лето у јеку, пшеница се злати, овас зелени, сено доле на зеленој ливади садевено у пластове, рода корача на својим дугим црвеним ногама и клепеће египатски, јер је тај језик научила од своје мајке. Око поља и ливада пружиле се велике шуме, а усред шума дубокајезера. Да, да заиста прелепо беше у пољу! На лепом месту, обасјано сунцем, окружено дубоким рововима лежало је старо властелинско имање. Од бедема па до воде, растао је репух, тако бујан и висок да се под његовим највећим лишћем могло сакрити дете и то у стојећем ставу. И ето у том, налик на густу шуму, честару седела је на своме гнезду патка на јајима и досађивала се јер се седење отегло, а мало ју је ко посећивао; остале

патке, више су волеле да пливају по каналима него седе под репухом и да с њом преклапају.Најзад јаја стадоше прскати једно за другим. „Пи! Пи!” – зачу се из њих, сва жуманца оживеше, из сваког јајета искљуви се паче и помоли главу. „Пат! Пат!” – огласи се патка, а пачићи пожурише, некако се искобељаше, и почеше да се осврћу око себе, под зеленим лишћем; мати им дозволи да гледају колико им драго, јер је зеленило здраво за очи. „Како је велики свет!” – изјавише пачићи, јер су сад имали много вишеместа него док су лежали у јајету. „Зар мислите да је то цео свет?” – насмеја се мајка. „Свет се протеже јошдалеко с друге стране врта, све до свештеникове њиве, само ја још никад нисам тамо била. Но, јесте ли ту сви?” Потом устаде. „Не, још нису сви; ово највеће јаје још се није распукло. Па докле ће? Већ ми је одиста досадило!” И опет седе. „Но, како је? Како је?”, упита је нека старија патка. „Па ево. С једним јајетом још се натежем!”, одговори патка која сеђаше најајима. „Никако да се отвори. А погледај све остале! Најлепши пачићи на свету! И сви личе на оца, ону дангубу, који ме није ни посетио!” „Покажи ми то јаје што неће да се отвори” рече стара. „Слушај, па то јећурчије јаје! И мене су једном преварили, па сам имала тешку муку с тимћурићима; замисли: боје се воде! Вичем ја, зовем их, гурам у воду – све узалуд,неће и неће! Дај да погледам то јаје! Јесте ћурчије! Боље ти њега остави и учидецу да пливају!” „Ипак ћу још ћу мало на њему поседети!” рече патка . „Кад сам толико дугоседела, могу још мало!” „Како ти драго!”, одговори старија патка и одгегуца.Најзад велико јаје пуче.”Пи-пии!”, пијукне Паче и извали се из јајета. Билоје велико и ружно. Патка се загледа у њега. „Страхота колико је велико! Ниједно друго паче није толико. А да одиста није ћуре? Одмах ћемо проверити. Мора у воду, па макар га ја сама морала гурнути!” Сутрадан беше лепо време; сунце обасјаваше големо лишће репуха. Мајка –патка с целом својом породицом, упути се у ров, стиже до воде и пљус! – скочи у воду. „Пат, пат!”, позва она младе и пачићи једно за другим бућнуше у воду. У први мах вода им се склопи изнад глава, али они одмах изронише изапливаше да беше права милина! Ноге саме почеше да им раде, сви беху у води, чак и ружно сиво паче пливаше са осталима. „Не, није ћуре!, рече патка. „Погледај само како лепо весла шапицама, какосе право држи! То је моје рођено дете! И кад добро загледаш, сасвим је лепо!”

„Пат, пат, повика мајка. „Сад брзо за мном, повешћу вас у свет, представићувас у дворишту, само држите се увек близу мене да вас неко не погази, и чувајте се мачке!”Стигоше у двориште. Беше тамо страшна граја, јер се две породице побишеоко јегуљине главе, коју најзад уграби мачак.„Ето вам шта се дешава на белом свету!”, рече мајка – патка облизујућикљун, јер је и она сама имала вољу на јегуљину главу.„Хајде, мичите ногама”, рече пачићима. „Само живо, и лепо се поклонитеоној старој патки, која је најотменија од свих у дворишту. Има у себи шпанскекрви и зато је тако угојена; видите, око ноге има везану црвену крпицу. То јенајвеће одликовање које може патка да добије; то означава да се за њу боје да се не изгуби, а овако ће и људи и животиње моћи лако да је познају. Хајде, живо напред! И држите ноге право, не дајте да вам се искривљују унутра! Лепо васпитано паче широко раставља ноге, као отац и мајка. Тако, а сад се лепо поклоните, и реците:’Пат’!”Пачићи тако и учинише.А друге патке их посматраху и заграјаше:„Гле, сад ће и ова хорда к нама! Као да нас је било мало! Тфу, а какво је оноједно паче! Е њега нећемо трпети међу намa!”И одмах дојури једна патка и кљуну га у потиљак.„Остави га на миру!”, повика мајка. „Оно вам није ништа учинило!”„Да, али је тако велико, тако чудно изгледа!”, рече патка која га је кљунула.„И зато га треба бубетати!”„Лепа су ти деца, мајко”, рече патка с црвеном подвезицом на нози. „Сва су дивна, сем тог једног које није успело. Било би добро када би могло да сепреобрази!”„То је немогуће, ваша милости”, рече патка – мајка. „Оно, истина, није лепо,али има добро срдашце и уме сјајно да плива, баш као и остали, ако не и боље.Надам се да ће се кад порасте пролепшати или да ће се после извесног времена смањити. Превише је дуго лежало у јајету и зато баш не изгледа како треба”.И она га нежно чупну за врат и помилова.„Осим тога, он је патак”, додаде, „и зато лепота за њега неће имати толикозначаја. Мислим да ће бити јак да ће се некако снаћи у животу.”„Други пачићи су заиста дивни!”, рече стара патка. „Понашајте се као код своје куће, а ако нађете јегуљину главу, можете је и мени донети”.И пачићи се владаху као код своје куће. Само оно јадно паче, које се искљувило касније од свих и које беше толико ружно, почеше да кљуцају, гурају, уједају и обасипају подсмехом сви у дворишту – и патке и кокоши.

„Ух, колики је!” говораху сви, а ћуран који се родио с мамузама због тога уобразио да је цар, сав се надуо па, попут брода са дугим свим једрима, кренуо на јадно Паче, и запућпурикао тако да му се глава сва зајапурила. Тако беше првога дана, а и потом биваше све горе и горе. Сви су прогањали јадно Паче, па чак и његова рођена браћа и сестре беху зли према њему и увек му говораху:„Дабогда те мачка одвукла, ти, одвратна наказо!”А мајка би додавала:„Боље да те моје очи нису никад виделе!”Патке су га уједале, кокоши кљуцале, а девојка која је живину хранила,ударала га ногом.Пачету једном дозлогрди, па се једном залете преко дворишта и – прескочиограду. А мале птичице, што беху у жбуњу, уплашено прхнуше увис.„То је зато што сам толико ружан”, помисли Паче, и склопи очи; али наставида трчи даље, све док најзад не стиже до велике мочваре где живљаху дивље патке. Проведе тамо целу ноћ, јер беше уморно и тужно.Ујутро дивље патке излетеше из гнезда и почеше да загледају новог друга.„Ко си ти?”, упиташе га. Паче се на све стране окреташе и све их најучтивијепоздрављаше.„Страшно си ружан”, рекоше му дивље патке. Али нас се то не тиче, све докне наумиш да се ожениш којом из наше породице”.Јадно Паче! Није му женидба била ни на крај памети, само да му дозволе далежи у шевару и да се напије мало воде из мочваре.Проведе тамо два дана, а онда долетеше две дивље гуске, или, боље реченогусани, јер беху мужјаци; недавно су се излегли из јаја и зато су наступили такодрчно.„Чуј, друже!”, рекоше му, „толико си ружан, да си нам се чак допао. Хоћешли да летиш с нама и да будеш птица селица? Ту недалеко, у другој мочвари, живе прекрасне дивље гушчице – госпођице. Дивно гачу ’га – га’. Ти, који си толико ружан, можеш да будеш добре среће код њих!”„Пиф, паф!”, разлеже се одједном над мочваром, и обе дивље гуске падоше ушевар мртве, а вода порумене од крви. „Пиф, паф!”, разлеже се поново, и читава јата дивљих гусака излетеше из шевара. А паљба се настави. Беше то велики лов. Ловци су опколили мочвару са свих страна; неки су, притајивши се седели на дрвећу, чије се гране нагињаше над мочваром. Модрикаст дим попут облака обавијао се око тамног дрвећа и ваљао се над водом, ловачки псишљапали су по глибу. Трска и шевар повијаху се на све стране.Јадно Паче не беше ни живо ни мртво од страха! Вртећи главом, хтеде управода се сакрије под крило, кад ли се у том трену створи пред њим огроман пас:

исплазио језичину и стравично сева очима. Већ примаче Пачету своју чељуст, исцери зубе и – шљап, шљап – одјури као што је и дошао.„Боже, драги!”, уздахну Паче. „Толико сам ружан да је чак и псу огавно да ме уједе!”И тако се притаји у тршчаку; над његовом главом сваки час би прелетела сачма и разлегао би се пуцањ за пуцњем.Пуцњава престаде тек предвече, али се паче још дуго не усуђиваше да се помери. Прође још неколико часова док се не усуди да устане, да се осврне окосебе и да потрчи што га ноге носе низ поља и ливаде. А ветар беше толико јак да је сирото Паче једва могло да се пробија напред.Пред ноћ стиже до сиромашне сеоске кућице. Беше толико оронула, само штоне падне, али не знађаше на коју би страну пала, те тако и остаде. Ветар је тако фијукао око Пачета да се оно мораде ослонити на реп да га ветар не би однео!Али ветар се стално појачаваше. Тада Паче, на срећу, опази да су врата кућице испала из једне шарке и да су се толико искривила да се оно могло кроз отвор провући, те тако и учини.У кућици живљаше нека старица са својом мачком и кокошком. Мачак, кога старица називаше синчићем, умео је да извија леђа у грбу и преде, а умео је чак и искре да баца ако би га ко по мраку миловао уз длаку. Кокош је имала кратке ноге и стога је добила име Кратконога; вредно је носила јаја и жена ју је волела као рођено дете.Ујутро опазише дошљака: мачак поче да мјауче, а кокош закокота.„Шта је то?”, упита старица и погледа око себе. Али, како имађаше слаб вид, учини јој се да је Паче угојена патка која је однекуд долутала.„Баш добра принова”, рече. „Сада ћу имати пачијих јаја, само ако ово није патак, видећемо!”И старица одлучи да неко време сачека, али прође и три недеље, а јаја небеше ни за лек.Мачак је био господар у кући, а кокош господарица. Стално су понављали: „Ми и свет!” Веровали су, наиме, да њих двоје чине половину света, и то ону бољу. А паче сматраше да се у том погледу може имати и друго мишљење, само што кокош не хте то да дозволи.„Умеш ли да носиш јаја?”„Не умем.”„Онда лепо завежи.”А мачак га упита:„Умеш ли да правиш грбу, да мјаучеш и да сипаш искре?”

„Онда чувај своје мишљење за себе, кад паметни говоре.”Паче седе у угао и снужди се. Тада се сети свежег ваздуха, сунца, и осети неодољиву жељу да заплива, толику жељу да не могаде да издржи и повери се кокоши.„Шта ти пада на ум”, повика кокош. „Ту беспосличиш, па те глупости заокупљају. Носи јаја или преди, па ће те проћи.”„Али пливати по води тако је пријатно”, рече Паче. „Такво је уживање када се вода склопи над тобом и кад зарониш до дна.”„Лепа ми уживања”, рече кокош. „Ниси ти баш читав. Питај мачка, који је најмудрије створење које познајем, да ли би он хтео да плива или да се гњура. О себи да и не говорим. Упитај нашу господарицу, паметније од ње ваљда нема на целом свету. Мислиш ли да би хтела да плива или да се гњура?”„Не разумете ме”, рече Паче.„Но, ако те ми не разумемо, ко ће те разумети? Никад нећеш бити паметнији од мачка и од ове жене, а о себи да и не говорим. Не буди тако тврдоглав, дете моје, и хвали Бога за све добро којим те је обасуо. Зар ниси доспео у топлу собу? Зар се не крећеш у друштву од кога можеш нешто да научиш? А ти си несносан и разговор са тобом није пријатан. Можеш ми веровати да ти желим добро, зато ти говорим непријатне ствари, а управо по том се и познаје прави пријатељ. Боље се труди да носиш јаја и научи да предеш или да бацаш искре.”„Мислим да ћу поћи у свет”, рече Паче.„Па иди”, узврати кокош.И Паче пође. Пливало је по води, гњурало се, али нико не обраћаше на њега пажњу, а и што би кад је било тако ружно.Стиже јесен, лишће у шуми пожуте и потамне, ветар га гоњаше тако да оноиграше у ваздуху; а ваздух беше хладан; облаци се спустише ниско, пуни града и снега, а на плоту сеђаше врана и кракаше „кра”, „кра”, јер јој беше хладно. Већ на саму помисао о том следиш се од хладноће. Јадно Паче не осећаше се ни мало добро.Једне вечери сунце лепо зађе, а из жбуња излете цело јато дивних великих птица; Паче још никад не виде такву лепоту: беху заслепљујуће беле и имађаху дуге, витке вратове; то беху лабудови. Пуштали су чудне крикове, ширили дивна, дуга крила и одлетели из хладних земаља у топле крајеве, преко сињег мора.Лабудови полетеше високо, високо, а Ружно Паче захвати неко чудно узбуђење. Заврти се у води, истегну према њима врат и на крају пусти продоран и чудан крик да се и само уплаши.Ах, не могаше да заборави те лепе птице, те срећне птице, и кад му се оне изгубише из очију, Паче зарони у воду чак до дна, а кад изрони, беше као ван себе. Није уопште знало како се те птице зову ни куда

„Убијте ме!”, повика јадни створ, и пови главу ишчекујући смрт, али шта виде у прозрачној води? Виде своју слику, али како – промењену! То више не беше незграпно, црносиво, Ружно Паче, већ прави лабуд!Ништа није лабуду засметало што се родио у пачјем гнезду, само кад се излегао из лабудовог јајета.Како се осећао срећан после свих оних невоља и превртљиве судбине; тек је сад био кадар да оцени своју срећу и лепоту која га окружаваше! А велики лабудови пливаху око њега и миловаху га кљуновима.Стигоше у врт деца која почеше да бацају у воду хлеб и зрна, а најмање одњих повика:„Стигао нови лабуд!”Остала деца се обрадоваше и повикаше:„Тако је, стигао нови лабуд”, па затапкаше рукама, почеше да скакућу од радости, а онда потрчаше својим родитељима, доведоше и њих, па им заједно бацаху у воду хлеб и колаче, и сви говораху:„Овај нови је најлепши! Тако је млад и леп!”А стари лабудови поклонише се пред њим. Тада се млади лабуд застиде од радости; сакри главу под крило, и сам незнађаше шта се с њим дешава; био је превише срећан, али не и охол, јер добросрце никад није охоло; мислио је о томе како су га гонили и ругали му се, а сад је слушао како сви говоре да је најлепши од свих ових лепих птица.Јорговани су повијали своје гране над водом, а сунце је сјало тако топло, снажно. Тада зашумеше крила младог лабуда, он изви свој витки врат и кликнуиз свег срца:„Зар сам могао и да сањам о оваквој срећи онда кад сам био само Ружно Паче!” Ханс Кристијан Андерсен

лете, а ипак их је волело; није им уопште завидело, јер како би му и на памет пало да за себе пожели онакву лепоту! О, да су бар патке хтеле да га поднесу у свом друштву – јадно, ружно створење!А зима беше тако хладна! Паче мораде стално да се неуморно креће по води како јој не би допустило да се замрзне, али отвор којим је пливало из ноћи у ноћ постајао је све ужи. Хладноћа је тако притисла да је све пуцао и шкрипао лед на води. Паче мораде да пребира ногама како вода не би сасвим стала, али најзад се умори, застаде и замрзне се у леду.Рано ујутру наиђе један сељак; угледа Паче, разби дрвеном кломпом лед на води и понесе паче кући, својој жени. Тамо га вратише у живот.Деца хтедоше с њим да се играју, али Паче мишљаше да желе да му учине неко зло и од страха упаде у чинију с млеком и тако разли млеко по соби. Женаврисну, кршећи руке, а Паче упаде у качицу с маслом, а потом у наћве пуне брашна, из којих одмах излете.Јао, како страшно изгледаше! Жена викаше, и трчаше за њим, претећи жарачем, а деца уз смех и цику потрчаше да га стигну. Сва срећа, врата беху отворена, и Паче прхну у жбуње и снег који тек што беше нападао. Ту се скупи идуго остаде у снегу, једва живо.Али било је то превише тужно кад би се испричало све шта је претрпело јадно Паче за време љуте зиме. Кад сунце поче поново да греје, оно лежаше у мочвари, шеве певаху, беше дивно пролеће.Паче размахну крилима и гле! – крила зашумеше, јаче него пре и понесоше га снажније него некад, и пре но што дође к себи, нађе се у великом врту где цветаху јабуке, где мирисаше јоргован, док су се његове густе зелене гране надносиле над водом у јарку. О, како све ту беше лепо, како се свуд осећаше дах пролећа!У истом тренутку Паче угледа два дивна бела лабуда; испливавши из честара, и шумећи крилима лако су клизила по води. Паче већ познавши та лепа створења, и кад их угледа, срце му испуни неизрецива туга.„Полетећу за тим краљевским птицама! Сигурно ће ме убити кљуновима што се ја, овако ружан, усуђујем да им се приближим; али идем па нек ме убију! Више волим да ме убију ове птице, него да ме штипају патке, кљуцају кокоши, да ме ногом удара девојка која храни живину и да скапавам на зими!”И Паче слете у воду и заплива према дивним лабудовима; угледаше га они и шумећи крилима запливаше му у сусрет.

Истражи...

Превуците и поређајте поднаслове у исправан редослед догађаја.

Запиши...

Задатак из Читанке, рубрика Истражи, страна 159. - Називе свих целина правилним редом препиши у своју свеску.

Kњижевно и филмско...

НОВО!

Многе дивне бајке преточене су у популаре цртане филмове. Погледајте овај цртани филм па размисли о сличностима и разликама књижевног и филмског дела.