Want to make creations as awesome as this one?

No description

Transcript

школска 2020/2021. година

Мој предак у време Првог светског рата

истраживачки радови ученика 8. разредаОШ "Јован Дучић"

Теодора Луковац 8-1

Мој предакГаврилоЛуковац

Мој прадеда, Гаврило, Неђељков, Луковац (1889-1969) рођен је у селу Завраца у Горњој Морачи, на извору реке Мораче, општина Колашин, Црна Гора. У Првом светском рату као војник Колашинске бригаде, учествовао је у Мојковачкој бици, која представља један од најсветлијих примера жртвовања у том рату. Мојковачка битка је вођена на Бадњи дан и Божић 1916. године, на Бојној њиви у околини Мојковца, када је војска Краљевине Црне Горе којом је командовао сердар Јанко Вукотић, зауставила аустроугарску офанзиву и помогла српској војсци да се повуче из правца Пећи преко албанских и црногорских планина ка Јадранском мору и касније Крфу. У Мојковачкој бици црногорски војници су дали живот за Србију и позната је крилатица: "Да није било божића и смрти на Мојковцу, не би било ни васкрса на Кајмакчалану". Мој прадеда Гаврило је претходно био учесник и Брегалничке битке 1913. године у Другом балканском рату, где је за јунаштво у тој бици одликован Златном Обилића Медаљом. Из рата се вратио жив, али исцрпљен. Једно време био је заточеник у Аустроугарском логору Нађмеђер у којем је страдало око 6000 српских војника. Да се није вратио из рата, данас не би било мог деде и тате па самим тим ни мене. Мог прадеду Гаврила, иако га нажалост нисам упознала, сматрам најхрабријим човеком наше породице. Јос од малена слушам татине и дедине приче о његовом јунаштву и доброти. Гаврило је велики понос наше фамилије и то ће заувек остати!

Мој предакМилисав Милојевић

Лена Милојевић 8-1

Зовем се Лена, Милојевић Лена. Са поносом истичем презиме које носим. Чврсто на ногама стојим и сигурним ходом нашом земљом ходим.Живим у граду Београду, са родитељима, ту сам рођена као и мој отац и деда. Можда мало вас зна али је прави тренутак за оне који не знају да је мој чукундеда био борац у Гвозденом пуку, Гвоздени Топлички пук. Гвоздени пук је део другог пешадијског пука Моравске дивизије, Књаз Михаилов "Гвоздени пук". Баш на мој рођендан, 14. септембра 1916. године,наша војска је на Солунском фронту зауставила контранапад Бугара. Ништа нису могле Бугарске комите нашим војницима. Борили смо се са савезницима Французима против Немачких и Бугарских снага и 19. новембра ослободили Битољ. Фронт је напредовао скоро 40 км. Како данас читам губици су били огромни. Након љутих и тешких борби ослободили смо Србију, 1. новембар Београд. Током рата изгубили смо око између милион и стотину и милион и тристотине, односно једну трећину становништва и 60% мушке популације. Међу страдалима на Солунском фронту страдао је и мој чукундеда Милисав Милојевић. Страдао за своју земљу и свој народ и са поносом га данас спомињем. Сахрањен је са својим саборницима на српском војном гробљу Зејтинлик у Солуну. Имала сам ту част и прилику да о свом претку чујем причу од чувара Српског војног гробља деда Ђорђа Михајловића. У ставу мирно одслушала сам стихове Милутина Бојића "Плава гробница": "Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне! Газите тихим ходом! Опело гордо држим у доба језе ноћне Над овом светом водом" које нам је деда Ђорђе рецитовао и по ко зна који пут, пренео нама потомцима рођеним у слободи, највећој вредности, на знање и даље преношење. И на крају поносно кличем, живела Србија!

Мој предакПетарПујевић

Михајло Василић 8-3

У оквиру прве тимочке дивизије, под руководством генерала Степе Степановића, мој чукундеда Петар Пујевић и његов брат учествовали су 1913. године у Првом балканском рату. Помогли су Бугарима да освоје Једрене. Пошто су Балкански ратови били увод у Први светски рат, мој чукундеда је после кратког времена отишао у Први светски рат.Најтежа му је била битка на Колубари. Једне ноћи његову чету је опколила аустро-угарска војска.Једино место где су могли да прођу био је мост. Мост је бранио млади аустроугарски војник. Да би спасли своју чету пуцали су у његовом правцу и убили га.Моја баба, а Петрова унука сећа се како јој је причао да га је од тада , па до краја живота гризла савест што је убио човека.

Мој предакЈованЗдравковић

Наталија Здравковић 8-2

Јован Здравковић, мој чукундеда, је као многи учествовао у Великом рату. Родио се и живео је у једном малу селу које носи име Гаџин Хан. Био је обичан сељак и бавио се пољопривредом. Имао је око 20 година када се пријавио да се бори за своју државу.Прешао је Албанију где је преживео страшну голготу, хладну зиму и опасне планине. Борио се храбрo на Солунском фронту, не марећи ни за сопствени живот, јер је знао да се бори за слободу свог народа и будућих генерација, пре свега за своју породицу и своје најмилије.Морао је да гледа остале српске војнике, своје пријатеље, како губе своје животе. Они са којима је прешао кроз све ове страхоте и који су му тада постали драги, памтиће целог живота и другима причати све њихове заједничке приче. Неки су умирали и од разних болести. Није било довољно хране и воде, као и одеће и обуће, били су у јако тешкој ситуацији.Био је рањен и није знао да ли ће икада видети своју породицу опет, али успео је да преживи. Вратио се кући, где га нико није очекивао.

Мој предакСветиславПетровић

Василије Пипер 8-2

Светислав Петровић (носилац Карађорђеве звезде и Ордена за храброст) поред ратовања баво се пчеларством и занатом. Пореклом је из села Бргула у близини града Уба. Светисав 1912. године одлази у Први балкански рат који се водио између Балканског савеза (Краљевине Бугарске,Краљевине Грчке,Краљевине Србије и Краљевине Црне горе) и Османског царства. Ратовао је на страни Краљевине Србије односно,Балканског савеза. Заузима место и у Другом балканском рату вођеном између Бугарске и Србије, Црне Горе, Грчке, Румуније и Турске. 1914. године Аустроугарска напада Србију, након убиства аустроугарског престолонаследника и његове жене Софије, од стране Гаврила Принципа, члана организације „Млада Босна.“ Послат је ултиматум Србији, односно захтев пропраћеног претњом у случају неиспуњења, који је садржао десет тачака,од којих је Србија прихватила девет. Шеста тачка није била прихватљива, не само за Србију, него за било коју независну државу. Аустроугаарска објављује рат Србији 1914. године. Светислав учествује у Церској бици,завршеној победом Срба. 1915. године Светислав учествује у повлачењу преко Албаније јер Немачка и Аустроугарска нападају Србију. С обзиром да су Аустроугарска и Немачка напале Србију са истока и севера, а да је Бугарска напала са истока, једини слободан правац за Србе представљао је југ, кретавши се ка Косову и Метохији према Албанији). Светислав прелази преко Албаније пешке и укрцава се у Валони у француску лађу, а искрцава се на острву Крфу. 1918. године Светислав је учесник у пробоју Солунског фронта. Снаге Антанте се реорганизују и команду на Солунском фронту преузима француски генерал Франше Д‘Епаре. Офанзива на терену где је била распоређена срска војска започета је 15. септембра. Из рата се враћа жив.

Татјана Филиповић 8-1

Мој предакБожидарЛазаревић

Ово је кратка прича о мом чукундеди, Лазаревић Божидару, српском војнику, учеснику Првог светског рата, Солунском борцу, победнику. Причу ми је испричала моја бака, његова унука, која је познавала свог деду, живела са њим добар део свог детињства и слушала његову причу о тим данима рата и за њу је он био прави јунак. Чукундеда Божида, родио се 1886. године у Сићеву. Као војник првог позива, пошао је у рат да брани отаџбину 1914. године и као првопозивац борио се у јединицама под командом војводе Мишића, на истоку Србије, против мрског непријатеља Бугара, савезника непријатељске силе. Тешке су борбе водили против Бугара , који су били одморни и добро наоружани, а српска војска је већ била ослабљена и исцрпљена од скорашње завршених Балканских ратова. Посебно тешке борбе су водили при повлачењу српске војске, од севера ка југу, бранећи бок српске војске од Бугара. При повлачењу за Грчку прошао је голготу страшне зиме и глади, прошао тешке и сурове планине Албаније, где су их издајнички стално нападали Шиптари. По доласку у Солун, преживео је глад и болест, која је скоро уништила изморену српску војску. Сећао се и причао о “Плавој гробници” како су називали део мора где су сахрањивали умрле. Са поносом је причао о храбрости и снази остатка српске војске, који су, сада опорављени, држали Солунски фронт и након пробијања Солунског фронта гонили непријатеље, који су у паници бежали све до коначне победе и истеривања непријатеља из Србије. У историји није познат ни један други случај, да је нека друга војска таквом брзином гонила непријатеља. Његова јединица је била у саствау снага које су Бугаре терале до границе Бугарске и причао је, да им је најтеже било када им је наређено да на граници стану, јер су желели да гоне Бугаре и до Софије, да их униште и тако казне за злодела која су чинила у Србији за време рата. Увек је наглашавао оно, што је красило Србе и српску војску при борбама, повлачењу ка Солуну и напада после пробијања Солунског фронта, а то је слога ,храброст, јунаштво и међусобна помоћ међу војницима, као и способност и храброст српских официра. По завршетку рата дошао је кући у Сићево и оженио се. Имао је три сина и двоје унучади, моју баку која чува успомене на мог чукундаду, Солунца, Божидара Лазаревића.

Василија Живановић 8-3

Мој предакДрагутинКрстајић

Мој прадеда Драгутин Крстајић је живео у Црној Гори у месту Жабљак. Био је велики јунак и као добровољац се борио у балканским ратовима и у Првом светском рату. Био је више пута рањаван али срећом је излазио жив из окршаја. Био је више пута награђиван а након завршетка Првог светског рата, добио је одликовања од регента Александра Карађорђевића који га је наградио доделом земље у Војводини. Одликовања прадеде Драгутина, која је добио, прешла су у руке мушких потомака (по традицији). У Црној Гори у то време су се спевавале песме о јунацима тог краја у којима је био помињан и мој прадеда. Веома се тешко живело, јер је земља у Црној Гори била неплодна, а прадеда и прабаба су имали седморо деце.На имању на којем су живели, протицао је један поток, на коме су изградили воденицу и тако су се прехрањивали у тешким ратним годинама. С пролећа би ишли дубоко у планину да беру коприву.Васпитавали су децу да буду вредна, највише за књигу да би једног дана могли да живе боље животе. Прадеда је био веома побожан човек, увек је пре јела изговарао молитву и увек се крстио, чак и у време комунизма, када је то било забрањено.Његово поштење, патриотизам и традиционалност оставили су трага на потомке. И данас се са великим поштовањем изговара његово име.

Мина Гргуровић 8-3

Моји прециАлекса Стаменовић иЈован Гргуровић

Моји преци са очеве стране потичу из Пирота и његове околине.Алекса Стаменовић, из села Височка Ржана на Старој планини, био је мој чукундеда (деда моје баке). Из прича моје баке сазнала сам да је учествовао у Првом светском рату као војник Краљевске војске у борбама против Бугара. Он је успео да преживи, док је више од 20 000 мушкараца из његовог краја страдало. У Пироту постоји грчко-српско гробље посвећено свима њима на коме се окупљају њихови потомци и обележавају годишњице. Јован Д. Гргуровић, чије презиме и ја са поносом носим (деда мога деде) учествовао је такође у Великом рату. У његовом родном селу Брлог на Старој планини постоји спомен чесма и споменик свим палим борцима на коме је уклесано и његово име. Хвала и вечна слава свим нашим прецима који су се борили за слободу и обезбедили нам бољи живот.

Лука Ђокић 8-3

Мој предакЈованЂокић

Први светски рат за собом је оставио мноштво занимљивих догађаја, као и сазнања о животу наших предака.Мој чукундеда је учествовао у Првом светском рату. Звао се Јован Ђокић и живео је 76 година. Родио се 1893. године, а умро је 1969. године. Живео је у селу Растиште. Имао је жену која се звала Ленка Ђокић (1894–1964). Такође је имао два сина и једну ћерку. Синови су се звали Миодраг и Сима, а ћерка се звала Милованка.Непријатељска војска је ушла 1914. године после објаве рата. Једну чету војника под старешином Вердом, одмах су се улогорили изнад села. Живот у селу је постао веома тежак јер су почели да их пљачкају. Нада сељака постала је све мања јер су сваког тренутка могли да изгубе имовину.Мој чукундеда је био један од најхрабријих у селу Растиште,али су га ухватили крајем 1914. године и одвели у ропство. Терали су га да ради за њих. Тада су ухватили и његове другове и мучили их на разноразне начине. Нису им давали да једу по неколико недеља. Војници су се веома дуго задржали у селу. Децу до петнаестак година су терали да преносе бале сена до полазних путева. У једном тренутку извели су их на стрељање и од њих 37, двојица су преживели стрељање. Били су то мој чукундеда и један од његових другова. Када је почело стрељање, мог чукундеду су промашили и он је пао са осталима пошто су били међусобно везани. Остао је да лежи цео дан и када је пала ноћ искобељао се и скривао у шуми док војници нису напустили село. Тек тада се вратио кући.

Иван Хусановић 8-2

Мој прециЂорђе иПетар

Мој чуку-чукундеда (прадеда моје бабе) звао се Ђорђе Боцокић. Он се борио у Првом светском рату на страни Србије. Након пробијања Балканског фронта српска војска морала је да се повлачи преко Албаније. Заједно са њима био је и Ђорђе. Он је преживео повлачење преко Албаније и стигао до Солуна где је српска војска сачекала помоћ француске морнарице. Након што је стигла француска војска, остатак српске војске је превезен у Француску. У Француској се Ђорђе бавио се пољопривредом. Међутим, током борби био је погођен и имао је метак у стомаку, али је успео да преживи. Након ових пољопривредних послова и завршетка рата, вратио се у Србију. У Србији је са око осамдесет година умро од метка који није до тада био извађен.Мој чукундеда (дедин деда) звао се Петар и надимак му је био Пејо. Он је живео у Босни када ју је анектирала Аустроугарска. Због тога је морао и да служи аустроугарску војску. Борио се на Балканском фронту против Србије. После тога аустроугарска војска напредовала је и дошла до Галиције, где се борио против руске војске. Аустроугарска је доживела пораз, али Пејо је преживео и вратио се кући исто лето. Али тамо није било никога осим његове маме и сестре. Морао је да засади усеве да би преживео и имао чиме да прехрани себе и своју породицу. На лето, када су сви усеви већ сазревали, он је морао да тада крене да сади док његовом комшији кромпир већ је био порастао. И његов комшија би се шалио ,,Пејо је л ти већ порастао кромпир”. Ова анегдота се и данас препричава у нашој породици.

Ања Михаиловић 8-1

Моји преци

Бабина страна: У њеној линији је отишло доста младића и доста њих је погинуло на ратном бојишту. Доста њих су шира породица којих се баш и не сећа, а од уже породице је отишло шесторо. 1.Велимир Матић је мој чукун-деда, а бабин деда. Отишао је млад у рат. Он се борио код Гучева где је И умро. Ту је и даље његов гроб. Не зна се толико тога о њему зато што га ни његова рођена ћерка није упознала, а жена му је преминула раније. 2.Драгосава Тешић девојачко Матић је мајка моје бабе И ћерка Велимира Матића (моја прабаба). Од раног узраста је остала сироче, али ју је стрина узела под свој кров. Нажалост је остала необразована (сви из њене породичне линије су из области која је припадала партизанима у Другом светском рату). 3.Светозар Тешић је отац моје бабе И муж Драгосаве (мој прадеда). Њега су регрутовали у рат са седамнаест, непуних осамнаест година. Провео је цео рат на бојишту и био је у пешадији. Био је на Солунском фронту. Он се вратио кући, али као инвалид. Ноге су му толико промрзле на путу до Солунског фронта да касније није могао толико да их помера. (Већина њих је била у опанцима И када су се оне покидале морали су да пешаче само у вуненим чарапама). Он се вратио кући и засновао породицу, радио је као пољопривредни радник и добио Карађорђеву звезду. Он је из околине Ваљева (тај део је у Другом светском рату био под влашћу четника). 4.Витомир Тешић (отац Светозара) и Радомир Тешић, његов брат, су обоје отишли у рат и обоје су погинули у Солуну. Тамо им се и дан данас налазе спомен плоче. Било је још њих који су отишли у рат али се нису вратили, или су погинули на Крфу или у Солуну. Већина је погинула или од пегавца/тефуса, од неповољних услова (жеђ, глађ, смрзавање) или на бојишту.

Дедина страна: Код њега је само један члан, који је њему познат, отишао у рат. 1. Петар Чукић је мој чукун-деда , то јест предак је по линији дедине маме. Не знам где је ратовао али је био тешко повређен и морао је на лечење. Био је погођен у раме у току рата. Отишао је на лечење на неколико месеци у Бизерту, Тунису. Вратио се кући са једном непокретном руком.Имао је своју опанчарску радњу.Цела дедина линија је из Азање, Смедеревска Паланка.

Катарина Ђорђевић 8-3

Мој предакАлександарБонић

Мој предак Александар Бонић је учествовао у пробоју Солунског фронта као српски ратник и фармацеут. Његов посао је био да омогући неопходну лекове и санитетски материјал за рањенике. Све време је пратио војску као санитетска подршка. После годину дана од солунског пробоја вратио се у Београд.Радио и живео је у војној болници, у Делиградској улици , садашњи Клинички центар. Касније је радио у тадашњој војсци краљевине Југославије све до почетка Другог светског рата, када је био принуђен да преда кључеве војне апотеке Немцима, 1941. године.

Михаило Станишић 8-1

Мој предакчукундедаНикола

Први светски рат је један од најбурнијих догађаја у српској историји. 28. јуна 1914. године је Гаврило Принцип извршио је атентат у Сарајеву на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу. То је био повод Аустроугарској монархији да Србији објави рат 28. јула 1914. године. Моја породица (део са очеве стране) је у време Првог светског рата живела у БиХ, тј. под влашћу Аустроугарске монархије, али су подржавали Србију током рата. Мој чукундеда Никола (Нина) је повео групу добровољаца из тог краја (Бјела брда, Увац, Штрпца) у рат против Аустроугарске монархије. Прва битка у којој је учествовао је била Церска битка, па битка на Колубари. Преживео је епидемију тифуса и био је рањен у трећој офанзиви Аустроугарске монархије, због чега је заслужио више ордења и споменице. И поред ране коју је задобио, успео је да пређе преко албанских планина( Албанска голгота) и стигне до Грчке. Били су одведени на грчко острво Видо, на којем су боравили неко време и опоравили се. Као добровољац и зато што је повео групу људи у рат, добио је велики споменик (и он и његови саборци које је провео) у селу Штрпци поред цркве, као и имање у Срему које је добио од државе за учествовање у рату.

Ана Срдић 8-1

Мој предакЖивадинПетровић

Ратови су нешто најружније што се може десити било коме.Ако се може тражити било шта позитивно – то је што покаже какав је ко и какав је народ.Одакле су моји преци Србија је по географском положају, али и по ,,богатству”, увек била мета освајачима. Моја мама каже: ,,Градили смо кућу на сред раскрснице – зато су нас несреће и немаштине раселиле на све континенте”.Тако су моји преци у Првом светском рату затечени у војној крајини (Аустроугарско царство) и под Копаоником (Србија). Мој предак Живадин ПетровићИако сам сваки ген који имам ,,покупила’’ од Личких предака сада ћу вам причати о претку са Копаоника. Сељачко дете, рођено што би бабе рекле: ,,Кад се кромпир вадио’’ (октобар) 1872. године. Живадин Петровић је уз огњиште и немаштину, проју и печен кромпир растао у вредног и поштеног Србина.

Породица Стасавши у момка, родитељи су га оженили мираџиком из суседног села. Након рађања деце она је преминула. Оженио се поново да би имао ко децу да гаји. Родила му је још једно дете 1912. године. Тешко време Ал’ ђаво не спава. Рат је однео све наде у живот. Али за отаџбину је ишао у вуненим чарапама, гуњу и чакширама преко Албаније и снега.Нико никада није сазнао ни шта је осећао, ни желео. Једина вест је да је погинуо на Зејтинлику. Моја мама је тражила свог храброг претка. Нашла је много погинулих бораца из подкопаоничких села, али свог чукундеду није. Храброст Понекад покушавам да схватим кроз шта је све прошао и он, али и породица коју је оставио у Србији. Тешко је. Једино што могу да кажем – Хвала му. Хвала за отаџбину коју је сачувао, за потомство које је створио, за понос који осећам. Сигурна сам да ћу првом приликом потражити његово спомен обележје.Историјски извори: Моја бака - Драга Костић

Адријана Драгић 8-1

Моји прециСТЕФАНОВИЋИ-СИМИЋИ-ВУЈАНОВИЋИ

СТЕФАНОВИЋИ-СИМИЋИ-ВУЈАНОВИЋИОве три шамачке породице су међусобно повезане јер потичу од истог претка. Једна од најстаријих српских породица Бос. Шамца је породица Стефановић. Стари Стефановић је био опанчар и умро је од дечије болести „крзамак“ коју је добио од своје деце. Умро је 1882. године. Његова жена звала се Јулка Стефановић из Скругића (1853-1943). У том браку је рођено 4 деце и то: Ана удата за трговца Тошу Ставрића, Стеван, Милева и Јефимија. Стеван Стефановић је био трговац. Држао је робу коју је раније купио по вишој цијени, индустрија расте, јефтинија роба се добија, онда његова стара не може да се прода и тако пропада. Радња му је остала од оца. Био је страствени ловац, седео у чаршији и читао „Политику“ и пратио сваки потез радикала. У Бос. Шамцу је оженио Станиславу „Стаку“ Томанић ,учитељицу, потиче из богате породице из самог центра Сарајева. Она му у мираз поред новаца доноси и сав лепи антички намјештај своје породице. За разлику од Стевана, Стака је била одважнија. Укључила га у оснивање Српске банке. Стака виспрена, праведна и строга, остала је забележена у аналима шамачког школства као једна од најбољих учитељица. Поново је уздигла из банкрота трговачку фирму Стефановића. Била је донатор новосадског конвикта, али никада није напустила посао учитељице. „Босанска вила“ 1885-1914. и Вилајетски лист“ Босна“ бр. 566 од 17. априла 1877. године.

Иако Српкиња увијек се чудом чудила зашто је пропала Аустрија и често говорила: То је једина држава која је цијенила ред, рад, знање и звање. Тридесетих година XИX вијека био је обичај да деца из бољих српских кућа приватно иду у средњу школу у Новом Саду, тако да она у конвикт шаље своје кћери: Меланију, Велинку и Миру. Стеван и Стака су имали децу. 1. Војин (1906-1924) умро са 18 година. Завршио основну школу у Шамцу 1916/17. год. 2. Бранко (1902) трговачки помоћник. Ожењен са Љубишком. Бранка су звали „Штука“. 3. Загорка (1905-1961) виши банкарски службеник „Југобанке“ у пензији. Удата за Јову Радумировића. 4. Велинка (1913) дипломирани правник. Удата за Ивана Ђорђевића. Живела у Ваљеву. 5. Мирјана (1919-1993) секретар основне школе у Бос. Шамцу. Удата за Михајла Драгића грунтовничара у Бос. Шамцу. Ђеца: Јелена (1949) удата за Кнежевић Ђоку проф. Музике. Имају кћер Мирјану, апсолвента музичке академије у Београду. 6. Нада умрла као дете. 7. Меланија (1911-1943) учитељица. Рођена је 21. 9. 1911. у Бос. Шамцу, где је завршила основну школу. Одлази у Нови Сад у гимназију коју завршава. Уписује се у Учитељску школу у Новом Саду. Како није могла да добије учитељско мјесто, радила је као дечија неговатељица у Новом Саду.

Учешће у самом рату Мој предак који је учествовао и у Првом светском рату био је Михајло Драгић. Он је био мој чукундеда. Ратовао је на српској страни у циљу да помогне народу, а и нашој породици да опстане. Сматрао је да би било не одговорно да не оде у рат и брани свој народ. Када је отишао у рат имао је 25 година и на жалост из њега се није вратио. Људи који су посматрали догађаје и некако успели да се живи извуку из рата рекли су да се он поносно борио, али да због многобројне противничке војске није могао да се одбрани.

Вукан Вукосављевић 8-1

Моји предакАлександарВучковић

Мој чукундеда сам мамине стране звао се Александар Вучковић и учествовао је у Првом светском рату. Рођен је у селу Вражогрнац, мало место поред Зајечара. Kао и сви остали остављао је своју породицу и најдраже саме и одлазио у рат не знајући да ли ће да се врати. Мој деда је млад отишао у рат и није имао оца откада се родио. Aктивно је ратовао на српској страни са жељом да се врати кући код својих најдражих. Meђутим, већ на почетку рата, заробила га је аустроугарска војска.У мојој породици се прича да је побегао из заробљеништва. Ипак, можда је и остао у заробљеништву и преживео тамо до краја рата 1918. године. Тада је био ослобођен и пуштен назад у државу. Пре овог пројекта никада нисам причао нити учио о својим прецима, тако да ме је пуно подстакао да то и урадим. Такође ми је помогао да се зближим и сазнам више о својим прецима, па тако и о својој прошлости на неки начин.