СТИЛСКЕ

ИГРЕ

Ернест Хемингвеј

Циљ овог пројектног задатка јесте повезивање и обједињавање знања из књижевности и језика. Анализу дела из обавезне лектире урадили смо на другачији начин, а како то изгледа - погледајте у наставку.

Старац и море

Причу о старом рибару Сантјагу и његовој борби са огромном рибом вероватно већ знате. Ипак, да бисмо вас подсетили, прва прича доноси препричано дело, уз јасну поделу на пет фаза кроз које тече радња: увод, заплет, кулминација, перипетија и расплет. Након тога, прочитајте четири варијанте ове приче испричане кроз различите стилове.

Знање и технологија

Зашто баш стилске игре?

Умеће лепог писаног изражавања једна је од вештина неопходних за 21. век, а стилске вежбе помажу у усавршавању те вештине.

СМШ "Даворин Јенко",

Српски језик и књижевност, трећи разред средње школе

Области: књижевност, лексикологија, стилистика

Да ли се ученицима свидео овај начин рада? Њихове утиске прочитајте на страни 13.

Професор Јелена Братић

"THE OLD MAN AND THE SEA"

Хемингвеј је овај кратак роман (по некима новела или дужа приповетка) написао 1951. године на Куби, а објавио 1952. године у Сједињеним Америчким Државама. Сматра се да је Нобелову награду 1954. добио управо поводом овог дела.

Ернест Хемингвеј

Ернест Милер Хемингвеј био је амерички романописац и новинар. Рођен је у месту Оук Парк, 21. јула 1899. године, а умро је 2. јула 1961. године у Кечуму. Нобелову награду за књижевност добио је 1954. године. Већина његових романа сматра се класичним делима америчке књижевности.

2

Детињство и школовање

Његов отац звао се Клеренс, а мајка Грејс Хол. Био је друго од укупно шесторо деце својих родитеља. Имао је брата и четири сестре. Име су му дали по деди са мајчине стране, Ернесту и ујаку Милеру. Место у коме се родио и у коме је одрастао тада је било насеље средње класе. Сам Хемингвеј је сматрао да је његов родни град био поприлично уских погледа на свет. Конзервативност је била главна одлика, па је и Хемингвеј одгајан у духу конзерватизма, где се за водећу врлину узимао напоран рад, уз пратеће строго религијско васпитање.

Детињство је проводио у играма на отвореном. Био је изразито везан за свог оца, са којим је често ишао у лов и риболов у околини језера Мичиген. На једном од оближњих језера породица Хемингвеј имала је викендицу. У њој су боравили за време празника. Његова мајка била је талентована у певању, а свој таленат искористила је за музичко описмењавање властите деце. Тако је Хемингвеј, од малих ногу, велики део слободног времена проводио са мајком када га је учила технике певања и свирања на разним инструментима. Иако је улагао велики труд током мајчиног обучавања, ипак се показало, да нема неког смисла за музику.

Ернест је основну и средњу школу завршио у родном граду. Таленат за писање показао је у средњој школи када је писао школске чланке прожете хумором, а по угледу на познате сатиричаре тога времена. Чланци су објављивани у средњошколским новинама „Трапезе“. Након завршетка средње школе, тачније 1917. године, запослио се у листу „Канзас сити стар“. Обављао је послове репортера. Његови родитељи били су јако незадовољни његовом одлуком о запослењу, будући да су полагали велике наде у свог сина, за кога су мислили да ће се након завршених студија запослити на неком од боље плаћених радних места. Ипак, Хемингвеј се за студије никада није одлучио.

Период стваралаштва

У војску није примљен због проблема са видом, иако је то била његова највећа жеља. Убрзо је чуо приче како „Црвеном крсту“ недостаје возача амбулантних возила. Без пуно размишљања, отишао је да се распита детаљније о томе, а када су му рекли да би га примили као добровољца, истог тренутка се пријавио. На овом радном месту провео је време од децембра 1917. до априла 1918. године, а онда је напустио овај посао.

У раном периоду свог књижевног стваралаштва вршио је описе два типа људи. Једну групу сачињавају борци за моралне вредности у које они сами вјерују, а у свари поштују само личне емоционалне потребе. Другу групу људи сачињавају они са врло простим карактером и примитивним емоцијама. Хемингвејева дела у најранијем периоду стваралаштва су: збирка кратких прича „Три приче и десет песама“ (Three Stories and Ten Poems) и роман „Пролећне бујице“ (The Torrents of Spring).

У току Првог светског рата отпутовао у Италију, где се у мају 1918. године придружио ратним походима. У јуну исте године је рањен. Аустријска граната је пала у његовој близини, док су италијански војници делили цигарете, бомбоне и чоколаде. У тренутку експлозије изгубио је свест. У јануару 1919. године из Европе се вратио у родни крај.

Како су родитељи били забринути за његову будућност, често су му наметали неке од својих идеја везано за послове којима би могао да се бави, а вратиле су се њихове амбиције о наставку његовог школовања и упису факултета. На разне предлоге својих родитеља није пуно обраћао пажњу. Убрзо, након његовог повратка у САД, добио је одређену количину новца од осигурања, што му је било довољно за пуних годину дана. Ову годину провео је у родитељској кући, без намере и потребе да се запосли. Слободно време искористио је за честе посете библиотеци и писање.

У наредној етапи његовог живота преселио се у Чикаго. У почетку је живио у стану код пријатеља. Од јесени 1920. почиње да пише за лист „Торонто стар викли“. Једног дана упознао је Хедли Ричардсон и заљубио се у њу. Хемингвеј и Хедли почели су љубавну везу која је резултирала браком, септембра 1921. године. У овом периоду добио је и унапређење на послу, па се са супругом сели у Париз. У децембру 1921. године почели су живот у Паризу, у маленом стану, без адекватног купатила и текуће воде. У Паризу је склопио бројна пријатељства са тамошњим писцима и уметницима. Ова група истакнутих уметника названа је „Изгубљена генерација“ (The Lost Generation). Неки од ових уметника били су: Езра Паунд, Гетруда Стајн, Френсис Скот Фицџералд, Силвија Бич, Џејмс Џојс, Макс Истмен и други. У Паризу је Хемингвеј упознао славног Пикаса. Остваривао је јако добре резултате на пословном плану. Његово име одјекнуло је у свету новинских репортера и писаца, а све захваљујући његовом преданом раду. Године 1923. године, због супругине трудноће, привремено су се вратили у САД, како би се породила у бољим условима. У међувремену је Хемингвеј и даље писао за исти лист. У октобру су добили сина којег су назвали Џон. Већ у јануару наредне године вратили су се у Париз.

Након четири године од рођења детета Хемингвеј се развео од своје супруге. Упознао је Полин Фајфер, репортерку за женске часописе и венчао се са њом. Прелазе да живе на Флориди, 1927. године. Исте године је његов отац, због све теже менталне способности, извршио самоубиство. Хемингвеј је организовао сахрану свог оца у њиховом родном граду. Након ове породичне трагедије, односно наредне године, брачни пар Хемингвеј добио је принову. Родио се син којег су назвали Патрик.

Међународно књижевно признање је добио када је објавио роман „А сунце излази“ (The Sun Also Rises). У овом роману приказује живот изгубљене генерације после Првог светског рата. Године 1929. Хемингвеј је објавио своје дело „Збогом оружје“. Потом му се, 1931. гоине, рађа и син Грегори.

У Африку је Хемингвеј путовао 1933. године. Тамо је у авантуристичком духу испитивао своје ловачке способности ловећи најопасније животиње. У Африци је провео укупно три месеца. Ово време је искористио и за прикупљање материјала за стварање новог књижевног дела. У овом периоду објављена су његова два реалистична романа: „Смрт поподне“ (Death in Afternoon) и „Зелена брда Африке“ (Green Hills of Africa). Писао је кратким и јасним реченицама.

Када је у Шпанији избио грађански рат, почетком 1937. Године, Хемингвеј је отпутовао у ратом захваћену земљу како би извештавао за један амерички часопис. Тамо је упознао младу књижевницу Марту Гелорн, са којом је ушао у љубавну везу. Четири године је ова веза одржавана у тајности, а онда се развео од супруге како би се венчао са Мартом. Још један од разлога брачног краха били су њихови различити ставови у вези са политичким питањима.

Са новом супругом Мартом преселио се на Кубу. Тамо је купио велику кућу у близини Хаване. Наставио је своју успешну књижевну каријеру. Књигу „За ким звона звоне“ објавио је 1940. године. Књига је позитивно оцењена од стране критике и читалачке публике, те је донела Хемингвеју значајан финансијски успех. За само пола године продата је у 500 000 примерака. Пулицерову награду добио је за роман „Старац и море“ (The Old Man and the Sea), а 1954. године и Нобелову награду. Многа његова дела остала су само у рукописима.

У току Другог светског рата отпутовао је у Европу, како би писао извештаје с ратишта. Недуго након доласка у Лондон доживео је саобраћајну несрећу после које се дуго одмарао и опорављао. Несрећа је допринела и распаду његовог брака јер га је супруга Марта кривила за ову несрећу, критикујући га због вожње у пијаном стању. Ускоро је обзнанио своју нову љубавну везу са женом по имену Мери. Наставио је да се бави новинарским послом. У марту 1946. Године Хемингвеј се враћа у САД.

Касније године и смрт

Његов живот и дело утицали су на бројне писце. Многа дела овог аутора сврставају се у класике америчке литературе, а нека од њих су и филмски адаптирана. Инспирацију за писање проналазио је у личним искуствима, јер је водио буран живот праћен разним авантурама, а неколико пута био је у блиским сусретима са смрћу.

Нобелову награду за књижевност добио је 28. октобра 1954. године. Није присуствовао церемонији доделе награде у Шведској. Хемингвеј је написао говор који је прочитао амерички амбасадор. На пријем награде није дошао због тога што је у кратком времену преживео две авионске несреће након којих се опорављао. У првој је летео са Мери изнад Африке. Пилот је, у настојању да избегне јато птица, налетео на телефонске жице. Прошли су без тежих повреда. Када су изнајмили нови авион, са новим пилотом, поново их је задесила несрећа јер се авион запалио. Пилот и Мери су се брзо извукли, али је Хемингвеј, док је излазио, ударио главом у врата. Иако је успео да изађе из авиона у пламену, ипак је задобио фрактуру лобање. Године 1960. Хемингвеј се са Мери преселио из Кубе у Ајдахо. У то време непрестано су га прогањале суицидне мисли. Ни терапија му није помогла. Разне параноје праћене депресијом постале су саставни део његовог живота. Самоубиство је извршио 2. јула 1961. године, тако што је пушком, испред улазних врата своје куће, пуцао себи у главу. Вест о његовој смрти брзо се проширила. Чланови његове породице организовали су сахрану којој је присуствовало много људи.

Оригинална прича

Сантјаго је стари рибар, сув и танак. Мрље које ствара одсјај сунчеве светлости о морску површину покривале су му добар део лица, а на рукама су се виделе дубоке бразде настале непрекидним извлачењем конопаца са тешким рибама. На њему је све било старо осим очију боје мора, из којих је сијало нешто ведро и непобедиво. Верни пратилац старог рибара је дечак Манолин, међутим, након што четрдесет дана ништа нису уловили, дечак мора да напусти старца и пређе у други рибарски чамац.

Осамдесет петог дана срећа старог рибара се мења и он успева да ухвати рибу невероватне величине.

Насловна страна првог издања

3

Трећег дана борбе старац успева да савлада рибу, а због њене величине принуђен је да је веже уз чамац уместо да је убаци унутра. Тада креће назад. Нажалост, с обзиром на то да је риба рањена, мирис крви привлачи ајкуле. Иако се Сантјаго очајнички борио против ајкула, оне, мало по мало, успевају да потпуно раскомадају рибу, остављајући старцу само костур. Старац се увече враћа кући, изморен од тешке и дуге борбе.

Сутра ујутру дечак Манолин поред кревета стоји са шољом топле кафе и чека да се Сантјаго пробуди. Растужен због рана које је старац задобио, обећава да ће убудуће увек ићи с њим у риболов. Риба коју је Сантјаго упецао дугачка је осамнаест стопа и све присутне је оставила без даха. Туристи, као и остали рибари из места, диве се улову, хвалећи старчеву умешност и храброст, иако је од ловине остао само костур.

Ернест Хемингвеј

Погледајте и анимирани филм "Старац и море":

4

Старац и море

Старац и море

Старац и море

Старац и море

Када је тог дана испловио, стари рибар није ни сањао шта ће му се догодити! (ФОТО)

Док цео свет бруји о овом догађају, изгледа да има и оних који НЕ ЗНАЈУ шта се десило.

Био једном један старац... Ма, знате већ све - бајка као и свака друга. А можда није...

Даме и господо,

Незнање

Вести у жутој штампи

Бајка

Политичар

У наставку...

5

Колико је дана прошло док није ухватио плен? Па, ко ће то знати... Мада, сматра се да, је тек након три месеца ухватио огромну рибу. Тако бар људи кажу. Али опет, људи ко људи, ко може њима да верује кад свако воли да прича онако како њему одговара.

Незнање

Старац је задобио тешке ране, кажете? Да, нико не зна од чега, мада, сумњало се на његов велики плен. За тако крхког човека рекло би се да може и мала риба да му науди, а камоли онаква какву је упецао - како причају, ја је нисам видео. По ранама, кажу, видело се да је борба трајала можда чак и више дана. Шта знам.

Сантјаго, ваљда се тако зове човек, стари је рибар, мада, људи нису били заправо сигурни чиме се он бави. Нико му није могао лепо разанати нити описати израз лица. Ништа се није могло лепо видети сем, како неки кажу, његових плавих очију. Прича се да је са дечаком по имену Манолин пецао, али да и након дугог периода нису имали никакав плен. И ваљда је дечак од силних неуспеха отшао. Шта знам...

6

Након неког времена, старац је кренуо натраг.

Фотографија старог Сантјага

Идућег јутра, људи који су пролазили туда видели су Манолина како иде ка Снтјаговој кући, док је са собом носио шољу кафе за старца. Претпостављали су ваљда да је то из сажаљења што га је оставио.

П. С. Ја сам фотографисао тог господина Сантјага, чисто да би вам било јасније о каквом се човеку ради.

7

Жута штампа

Сигурно сте сви чули за оронулог рибара који је 84 дана трагао за својим пленом - рибом. Данас он изгледа овако (ФОТО)! У тим тешким тренуцима сви су одустали од Сантјага, па чак и његов добар пријатељ дечак Манолин (мада, не својом вољом). Тог 85. дана уследио је ШОК! Рибар хвата невероватно велику рибу (ФОТО, ВИДЕО!) и води тродневну борбу са њом. Било је чак и крви, али се борба исплатила. Нажалост, месо рибе појеле су ајкуле, али је и огромни скелет био довољан да прослави морнара.

8

Некада давно, у једној далекој земљи, живео је стари рибар по имену Сантјаго. Био је сув и све на њему било је старо, осим очију боје мора из којих је сијало нешто ведро и непобедиво.

Бајка

Када је прошло још толико, старац је полако почео да губи наду. Да ли да настави или да одустане? Сетио се мештана који ће га задиркивати и подсећати на то како је некада давно био спретан и снажан, а данас није ни за шта.

9

Када је стигао на место које му је чаробница описала, Сантјаго је припремио мамце и забацио неколико удица. Недуго затим, једна удица поче да се мрда. Старац поскочи и угледа рибу о којој је цело село причало. Била је огромна, а када је скочила из мора, Сантјаго је остао без даха.

Следећег јутра дечак Манолин је стајао поред кревета са шољом топле кафе и чекао да се Сантјаго пробуди. Растужен због рана које је старац задобио, обећао је да ће убудуће увек ићи с њим у риболов. Када је угледао дечака, старац се осмехну. Схватио да је риба заиста чаробна и да му је жеља испуњена. Више никада неће бити сам.

10

Сантјаго је био политичар старе гарде, сув и танак, али врло темпераментан. Када се пензонисао, после врло успешне политичке каријере, вратио се пецању, свом најомиљенијем хобију. Током целог свог живота залагао се за демократију и био је предсеник СС (Слободне странке). И када је био на власти, и када није, његова политичка виђења била су иста. Због своје чудне нарави није био баш најомиљенији политичар – ишао је на све или ништа, што је некад прелазило границе нормале.

Политичар

Сантјаго из млађих дана

На њему је све било старо, осим очију боје мора из којих је сијало знање, правичност и непобедивост. Старац је хтео да упеца довољну количину рибе да би прехранио цео народ, у чему му је помагао млади страначки помоћник, Манолин. Након што четрдесет дана ништа нису уловили, помоћник је напустио и старца и његову партију. Прешао је у супарничку странку, СЗБС (Странка за боље сутра), иако се клео у Сантјагову политику,

11

Сантјаго и риба коју је ухватио водили су тродневну борбу. Поред његовог чамца пловио је брод у ком су били припадници СЗБС. Могао је да им тражи помоћ, али није желео да има било шта са тим људима. Задобио је велике огреботине и дубоке ране. Више није имао удица, те је био принуђен да гладује данима. Међутим, као сваки прави политичар, веома је поштовао свог супарника, а то је у овом случају била риба невероватне величине.

Након три дана Сантјаго успева да савлада рибу, принуђен да је веже уз чамац, уместо да је убаци унутра. Убрзо је кренуо назад, али припадници Странке за боље сутра, који су све време пратили ситуацију, хтели су да отму рибу од старца и преузму све заслуге. Јурили су чамац бившег премијера, али им се, на сву срећу, покварио мотор. Старац се ослободио њих, али су дошли нови непријатељи – ајкуле које је привукао мирис крви рањене рибе. Након крвничке борбе, риба бива раскомадана и од ње остаје само скелет. Старац се увече вратио кући, изморен, изгладњен и израњаван од борбе, али и разочаран јер неће моћи да нахрани народ.

Манолин се у међувремену покајао и сутрадан је дошао код свог политичког идола. Чекао је поред кревета да се Сантјаго пробуди и био је веома тужан због рана које је старац задобио. Преклињао га је да му опрости и говорио да тек сад види да је он прави демократа. Није знао да би Сантјаго жртвовао свој живот само да би његов народ био срећан.

12

Било је врло забавно смишљати дело, односно састав према одређеном захтеву и бавити се нечим што је блиско нашој генерацији. Научила сам како једна прича може да се сагледа из више углова.

Јована

Није ми уопште требало пуно времена да напишем овај рад. Било је веома занимљиво то што сам могла да пустим машти на вољу и да се ставим у улогу политичара.

Овај пројекат је одлично прошао баш због начина рада. Уштедео нам је много времена пошто смо на њему радили онлајн, а и занимљивије је радити овако. Чини ми се да смо оваквим приступом боље и обрадили и разумели дело, али и научили градиво из лексикологије. А чим смо у раду морали да користимо савремене технологије - и мотивација је већа.

Дуња

Утисци ученика...

Небојша

Јако интересантан пројекат!

Анђела

13

Предност оваквог начина рада је у томе што сам имао слободу да време за рад прилагодим и другим обавезама и пишем онда када имам инспирацију.

Лука