Want to make creations as awesome as this one?

Transcript


Тематски циклус песама о Марку Краљевићу

Садржај

1. Народна књижевност

2. Тематски циклуси
4. Народни певачи
5. Марко Краљевић
6. Марко Краљевић и вила
7. Марко Краљевић и Муса Кесеџија
8.Марко Краљевић укида свадбарину


Народна књижевност

Народна књижевност је вид уметности речи који се преноси усменим путем. Настала је из човекове потребе да стварањем лакше савлада свакодневне тешкоће. Била је везана за рад и обредну праксу.
Настала је веома рано. Има корене у словенској постојбини, када су Словени још били пагани. Први помени о народној књижевности Јужних Словена потичу од византијских хроничара из VI и VII века. Процват доживљава од XV до XIX века.

Из најранијег периода стварања, усмену књижевност карактеришу:
1. синкретизам - јавља се у споју са другим врстама уметности (певање уз гусле, игра у колу, ритуална игра);
2. анимизам - веровање примитивних народа да сва жива бића, као и ствари, имају душу (у бајкама, баснама и коледарским обредним песмама);
3. магијски начин мишљења - бића и ствари имају натприродне моћи (човек разуме говор животиња);
4. магична моћ речи - реч у обредној песми треба да умилостиви добре и зле силе и тако помогне човеку у суровој и неравноправној борби са природом (призивање кише).
Творевине усмене књижевности су плод обдареног непознатог ствараоца; он исказује лични доживљај света, али и колективни дух, искуства заједнице, њена сазнања и духовне особености.
Преносе се усмено, с колена на колено. Преношењем и понављањем та дела се мењају. Преносиоци уносе у дело своја лична искуства, обележја времена и заједнице којој припадају. Тако настају варијанте. Током преношења наслеђују се познати уметнички обрасци (књижевни поступци и облици који се понављају у различитим делима), тзв. устаљена изражајна средства и формуле. Променама су мање подложни краћи облици (пословице и загонетке) и песме устаљене мелодије и ритма, за разлику од бајки, новела, прича и епских песама.
Дела усмене књижевности се изводе (певају, казују или причају) и свој пуни смисао добијају тек у контакту са слушаоцем. Она дела која на уметнички начин изразе дух колектива трају дуго.
Усмена књижевна реч има вишеструку улогу: исказује искуство, сазнање, веровање и морал, односно духовну традицију и историју једног народа, она васпитава и поучава.

Најстарији записи:
Петар Хекторовић, Андрија Качић Миошић, Алберто Фортис, Валтазар Богишић
Ерлангенски рукопис
Вук Караџић: Мала простонародна славеносербска пјеснарица (1814), Народна српска пјеснарица (1815), Српске народне пјесме I-IV (Лајпциг, 1823-1833), Народне српске пјесме I-IV (Беч, 1841-1862), Српске народне приповјетке (1821, 1853), Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи (1836).


Народна књижевност је вид уметности речи који се преноси усменим путем. Настала је из човекове потребе да стварањем лакше савлада свакодневне тешкоће. Била је везана за рад и обредену праксу.
Настала је веома рано. Има корене у словенској постојбини, када су Словени још били пагани. Први помени о народној књижевности Јужних Словена потичу од византијских хроничара из VI и VII века. Процват доживљава од XV до XIX века.

Из најранијег периода стварања, усмену књижевност карактеришу:
1. синкретизам - јавља се у споју са другим врстама уметности (певање уз гусле, игра у колу, ритуална игра);
2. анимизам - веровање примитивних народа да сва жива бића, као и ствари, имају душу (у бајкама, баснама и коледарским обредним песмама);
3. магијски начин мишљења - бића и ствари имају натприродне моћи (човек разуме говор животиња);
4. магична моћ речи - реч у обредној песми треба да умилостиви добре и зле силе и тако помогне човеку у суровој и неравноправној борби са природом (призивање кише).
Творевине усмене књижевности су плод обдареног непознатог ствараоца; он исказује лични доживљај света, али и колективни дух, искуства заједнице, њена сазнања и духовне особености.
Преносе се усмено, с колена на колено. Преношењем и понављањем та дела се мењају. Преносиоци уносе у дело своја лична искуства, обележја времена и заједнице којој припадају. Тако настају варијанте. Током преношења наслеђују се познати уметнички обрасци (књижевни поступци и облици који се понављају у различитим делима), тзв. устаљена изражајна средства и формуле. Променама су мање подложни краћи облици (пословице и загонетке) и песме устаљене мелодије и ритма, за разлику од бајки, новела, прича и епских песама.
Дела усмене књижевности се изводе (певају, казују или причају) и свој пуни смисао добијају тек у контакту са слушаоцем. Она дела која на уметнички начин изразе дух колектива трају дуго.
Усмена књижевна реч има вишеструку улогу: исказује искуство, сазнање, веровање и морал, односно духовну традицију и историју једног народа, она васпитава и поучава.

Најстарији записи:
Петар Хекторовић, Андрија Качић Миошић, Алберто Фортис, Валтазар Богишић
Ерлангенски рукопис
Вук Караџић: Мала простонародна славеносербска пјеснарица (1814), Народна српска пјеснарица (1815), Српске народне пјесме I-IV (Лајпциг, 1823-1833), Народне српске пјесме I-IV (Беч, 1841-1862), Српске народне приповјетке (1821, 1853), Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи (1836).

Тематски циклуси народних епских песама

Неисторијски циклус

Преткосовски циклус

Косовски циклус

Песме о Марку Краљевићу

Покосовски циклус

Хајдучке и ускочке песме

Песме о ослобођењу Србије и Црне Горе


Неисторијски циклус

Преткосовски циклус

Косовски циклус

Песме о Марку Краљевићу

Покосовски циклус

Хајдучке и ускочке песме

Песме о ослобођењу Србије и Црне Горе

  • Филип Вишњић
  • Тешан Подруговић
  • Старац Милија
  • Слепа Живана
  • Старац Рашко
  • Јован Мичић

Народни певачи

Марко Краљевић

(историја и легенда)

Марко Краљевић или световно – Марко Мрњавчевић, централни је и најконтраверзнији лик српске, средњевековне, епске поезије. Рођен је у XИВ веку (око 1335. године), као син краља Вукашина Мрњавчевића и мајке Јелене (по народном предању: Јевросиме), у доба највеће славе српске државе, Душановог царства. Краљ Вукашин владао је, заправо, као сувладар цара Стефана Уроша В, на територији дела данашње Македоније и Косова и Метохије. 1370. године Марко је крунисан титулом „младог краља“ што је подразумевало могућност да наследи Уроша на српском престолу, уколико цар не буде имао мушких наследника. Историјски, преокрет у животу „младог краља“, недвосмислено је настао након битке код реке Марице, 26. септембра 1371. године, пошто су у великој борби Турци сурово поразили српску војску, а животе изгубили и краљ Вукашин и његов брат, деспот Јован Угљеша Мрњавчевић. После Маричке битке, Марко Мрњавчевић је и формално, уместо свог оца, постао сувладар цара Стефана Уроша В и у том статусу је био до цареве смрти (2. децембра 1371. године), а после тога и једини законити владар. Српски великаши нису благонаклоно гледали на преузимање свеукупне власти од стране „младог краља“, нити су желели да га признају за врховног господара. Оставши без значајног дела војске која је изгинула у борби са Турцима, почео је да губи делове територија (градови – Призрен, Скопље, Пећ, Приштина, Охрид), Марко није имао избора и постао је турски (султанов) вазал. Столовао је територијом на којој је највећи град био Прилеп, а власт је, суштински, делио са мајком и средњим братом Андријашом. Марко Мрњавчевић је до краја свог живота остао у вазалном односу према Султану. Као такав, морао је учествовати у борбама против Срба. Међутим, интересантно је да не постоје поуздани историјски докази о његовом учешћу у боју на Косову, иако су територије којима је господарио биле најближи пут ка Газиместану. Иако је на власти провео укупно 35 година, од чега као самостални владар 25 година, ни он, ни остале српске велможе из друге половине XИВ века, нису били довољно моћни да уједине све српске земље под својом влашћу. Најмоћнији је, свакако, био кнез Лазар Хребељановић, господар Поморавља. Моћне су, поред Мрњавчевића, биле и породице Балшић, Драгаш, Бранковићи, Радослав Хлапен и Твртко И, краљ Срба из Босне. Управо кнез Лазар Хребељановић, ожењен принцезом из рода Немањића, повео је српску војску у централну битку коју су Срби војевали у средњем веку – 28. јуна 1389. године, на Газиместану су погинули поглавари обе војске – кнез Лазар и султан Мурат, а Србија кренула пут вазалства од Турске царевине и петовековног ропства. 1395. године Турци су повели војску на територију Влашке, против њеног владара Мирче И, како би га казниле за честе упаде на турске поседе. У саставу турске војске учествовали су и вазали: краљ Марко Мрњавчевић, деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара и Константин Драгаш. Централна битка одиграла се на Ровинама, 17. маја 1395. године, а своје животе изгубили краљ Марко Мрњавчевић и велможа Константин Драгаш.

ДржаваСрпско царство
Држава краља Марка
Владарска титулакраљ, деспот
ОснивачВукашин Мрњавчевић
Посљедњи владарМарко Краљевић
Националностсрпска
Вјераправославна

Његова „епска судбина“ далеко је надмашила његов државнички значај – Краљевић Марко је упедљиво најпеванији лик и главни јунак не само доба у коме је живео – мит о његовим чудотворстима сместио га је у легенду код виле Равијојле, као и његовог омиљеног Шарца и обавезни буздован (топуз) од 66 ока. Опеван је и у прози и у поезији, не само Срба, већ и Бугара, Македонаца, Хрвата, Словенаца, Црногораца,… Нарочито су распрострањене бугарске приповетке о Краљу Марку, борцу за слободу коме су виле пророчице дале надљудску снагу. Опеван је као јунак, заштитник слабих и немоћних, правдољубив и милосрдан, митски оснажен до висина античких јунака. У простору хрватских земаља, најстарији запис о Краљевићу Марку је дело песника Петра Хекторовића, аутора песме о њему и његовом брату Андријашу. Хрватски књижевник Петар Прерадовић написао је драму „Краљевић Марко“, српски књижевник сатиричар Радоје Домановић приповетку „Краљевић Марко, по други пут међу Србима“, а помиње га и Иво Андрић у култном роману „На Дрини ћуприја“. Најпознатије песме испеване о Краљевићу Марку, свакако су: „Марко Краљевић и Муса Кесеџија“, „Орање Марка Краљевића“, „Марко Краљевић укида свадбарину“, „Урош и Мрњавчевићи“ и „Смрт Марка Краљевића“, коју је забележио Вук Караџић. Мит о Краљевићу Марку уливао је и одржавао наду подјармљеном и напаћеном народу и сан о слободи који су сањали пуних пет стотина година.

МАРКО КРАЉЕВИЋ И ВИЛА


Marko Kraljević i vila

Pojezdiše do dva pobratima
Preko krasna Miroča planine,
Ta jedno je Kraljeviću Marko,
A drugo je vojvoda Milošu,
Naporedo jezde dobre konje,
Naporedo nose koplja bojna,
Jedan drugom belo lice ljubi,
Od milošte do dva pobratima;
Pake Marko na Šarcu zadrema,
Pak besedi pobratimu svome:
„A moj brate, vojvoda Milošu!
„Teško me je sanak obrvao,
„Pevaj, brate, te me razgovaraj.”
Al’ besedi vojvoda Milošu:
„A moj brate, Kraljeviću Marko!
„Ja bi tebe, brate, popevao,
„Al’ sam sinoć mlogo pio vino
„U planini s vilom Ravijojlom,
„Pak je mene zapretila vila,
„Ako mene čuje da popevam,
„Oće mene ona ustreliti
„I u grlo i u srce živo.”
Al’ besedi Kraljeviću Marko:
„Pevaj, brate, ti se ne boj vile
„Dok je mene Kraljevića Marka
„I mojega vidovita Šarca
„I mojega šestopera zlatna.”
Onda Miloš poče da popeva,
A krasnu je pesmu započeo
Od svi naši bolji i stariji,
Kako j’ koji drž’o kraljevinu
Po čestitoj po Maćedoniji,
Kako sebe ima zadužbinu;
A Marku je pesma omilila,
Nasloni se sedlu na oblučje,
Marko spava, Miloš popijeva;
Začula ga vila Ravijojla,
Pa Milošu poče da otpeva,
Miloš peva, vila mu otpeva,
Lepše grlo u Miloša carsko,
Jeste lepše nego je u vile.
Rasrdi se vila Ravijojla,
Pak odskoči u Miroč planinu,
Zape luka i dve bele strele,
Jedna ud’ri u grlo Miloša,
Druga ud’ri u srce junačko.
Reče Miloš: „Jao moja majko!
„Jao Marko, Bogom pobratime!
„Jao brate, vila me ustreli!
„A nisam li tebe besedio,
„Da ne pevam kroz Miroč planinu?”
A Marko se trže iza sanka,
Pa odskoči s konja šarenoga,
Dobro Šarcu kolane poteže,
Šarca konja i grli i ljubi:
„Jao Šaro, moje desno krilo!
„Dostigni mi vilu Ravijojlu,
„Čistim ću te srebrom potkovati,
„Čistim srebrom i žeženim zlatom;
„Pokriću te svilom do kolena,
„Od kolena kite do kopita;
„Grivu ću ti izmešati zlatom,
„A potkitit’ sitnijem biserom;
„Ako li mi ne dostigneš vile,
„Oba ću ti oka izvaditi,
„Sve četiri noge podlomiti,
„Pa ću t’ ovde tako ostaviti,
„Te se tuci od jele do jele.
„K’o ja Marko bez mog pobratima.”
Dovati se Šarcu na ramena,
Pak potrča kroz Miroč planinu.
Vila leti po vru planine,
Šarac jezdi po sredi planine,
Ni gde vile čuti ni videti.
Kad je Šarac sagledao vilu,
Po s tri koplja u visinu skače,
Po s četiri dobre u napredak,
Brzo Šarac dostigao vilu;
Kad se vila vide na nevolji,
Prnu jadna nebu pod oblake,
Poteže se buzdovanom Marko
Pustimice dobro neštedice,
Belu vilu međ’ pleći udari,
Obori je na zemljicu čarnu,
Pak je stade biti buzdovanom:
Prevrće je s desne na lijevu,
Pak je bije šestoperom zlatnim:
„Za što, vilo, da te Bog ubije!
„Za št’ ustreli pobratima moga?
„Daj ti bilje onome junaku,
„Jer se ne ćeš nanositi glave.”
Sta ga vila Bogom bratimiti:
„Bogom brate! Kraljeviću Marko!
„Višnjim Bogom i svetim Jovanom!
„Daj me puštaj u planinu živu,
„Da naberem po Miroču bilja,
„Da zagasim rane na junaku.”
Al’ je Marko milostiv na Boga,
A žalostiv na srcu junačkom,
Pusti vilu u planinu živu,
Bilje bere po Miroču vila,
Bilje bere, često se odziva:
„Sad ću doći, Bogom pobratime!
Nabra vila po Miroču bilja,
I zagasi rane na junaku,
Lepše grlo u Miloša carsko,
Jeste lepše nego što je bilo,
A zdravije srce u junaku,
Baš zdravije nego što je bilo.
Ode vila u Miroč u planinu,
Ode Marko s pobratimom svojim,
Otidoše Porečkoj krajini,
I Timok su vodu prebrodili
Na Bregovu selu velikome,
Pa odoše krajini Vidinskoj;
Ali vila međ’ vilama kaže:
„O čujete, vile drugarice?
„Ne streljajte po gori junaka
„Dok je glasa Kraljevića Marka
„I njegova vidovita Šarca
„I njegova šestopera zlatna;
„Što sam jadna od njeg’ pretrpila!
„I jedva sam i živa ost
ala.

1.Зашто је народни певач створио лик Марка Краљевића?

2. Како описује Марка Краљевића?

3.Какав је био заправо Марко?

4. Због чега се сукобљава са вилом?

5. На чијој страни је народни певач у току њиховог сукоба?

6. Подели песму на пет целина и дај има називе.

7.Обележи градацију, хиперболу и епитет у песми.

Марко Краљевић и Муса Кесеџија

ТЕКСТ ПЕСМЕ

АНАЛИЗА ПЕСМЕ

МУСА КЕСЕЏИЈА

Marko Kraljević i Musa Kesedžija

Vino pije Musa Arbanasa

U Stambolu u krčmi bijeloj.

Kad se Musa nakitio vina,

Onda poče pijan besjediti:

"Evo ima devet godinica

Kako dvorim cara u Stambolu,

Ni izdvorih konja ni oružja,

Ni dolame nove ni polovne;

Al' tako mi moje vjere tvrde,

Odvrć ću se u ravno primorje,

Zatvoriću skele oko mora

I drumove okolo primorja,

Načiniću kulu u primorju,

Oko kule gvozdene čengele,

Vješaću mu hodže i hadžije."

Što gođ Ture pjano govorilo,

To trijezno bješe učinilo:

Odvrže se u primorje ravno,

Pozatvora skele oko mora

I drumove okolo primorja,

Kud prolazi carevina blago,

Na godinu po trista tovara;

Sve je Musa sebe ustavio;

U primorju kulu načinio,

Oko kule gvozdene čengele,

Vješa caru hodže i hadžije.

Kada caru tužbe dodijaše,

Posla na njga Ćuprilić-vezira

I sa njime tri hiljade vojske.

Kad dođoše u ravno primorje,

Sve polomi Musa po primorju

I uvati Ćuprilić-vezira,

Saveza mu ruke naopako,

A sveza mu noge ispod konja,

Pa ga posla caru u Stambola.

Stade care mejdandžije tražit,

Obećava nebrojeno blago

Tko pogubi Musu Kesedžiju.

Kako koji tamo odlazaše,

Već Stambolu on ne dolazaše.

To se care ljuto zabrinuo;

Al' mu veli hodža Ćupriliću:

"Gospodine, care od Stambola,

Da je sada Kraljeviću Marko,

Zgubio bi Musu Kesedžiju."

Pogleda ga care poprijeko,

Pa on proli suze od očiju:

"Prođi me se, hodža Ćupriliću!

Jer pominješ Kraljevića Marka?

I kosti su njemu istrunule:

Ima puno tri godine dana

Kako sam ga vrgo u tavnicu,

Nijesam je više otvorio."

Veli njemu hodža Ćupriliću:

"Na milosti, care gospodine!

Šta bi dao onome junaku

Koji bi ti živa kazo Marka?"

Veli njemu care gospodine:

"Dao bih mu na Bosni vezirstvo

Bez promjene za devet godina,

Da ne tražim pare ni dinara."

Skoči hodža na noge lagane,

Te otvori na tavnici vrata,

I izvede Kraljevića Marka,

Izvede ga pred cara čestitog:

Kosa mu je do zemljice crne, -

Polu stere, polom se pokriva;

Nokti su mu - orati bi mogo;

Ubila ga memla od kamena,

Pocrnio kao kamen sinji.

Veli care Kraljeviću Marku:

"Jesi l' đegođ u životu, Marko?"

"Jesam, care, ali u rđavu."

Sjede care kazivati Marku

Što je njemu Musa počinio;

Pa on pita Kraljevića Marka:

"Možeš li se, Marko, pouzdati

Da otideš u primorje ravno,

Da pogubiš Musu Kesedžiju?

Daću blaga koliko ti drago."

Veli njemu Kraljeviću Marko:

"Aja, bogme, care gospodine!

Ubila me memla od kamena,

Ja ne mogu ni očima gledat,

Kamol' s Musom mejdan dijeliti!

Namjesti me đegođ u mehanu,

Primakni mi vina i rakije,

I debela mesa ovnujskoga,

I beškota ljeba bijeloga;

Da posjedim nekoliko dana,

Kazaću ti kad sam za mejdana."

Car dobavi tri berbera mlada:

Jedan mije, drugi Marka brije,

A treći mu nokte sarezuje;

Namjesti ga u novu mehanu,

Primače mu vina i rakije,

I debela mesa ovnujskoga,

I beškota ljeba bijeloga.

Sjede Marko tri mjeseca dana,

Dok je život malo povratio;

Pita care Kraljevića Marka:

"Možeš li se veće pouzdati?

Dosadi mi ljuta sirotinja

Sve tužeći na Musu prokletog."

Veli Marko caru čestitome:

"Donesi mi suve drenovine

Sa tavana od devet godina,

Da ogledam može li što biti."

Donese mu suvu drenovinu;

Steže Marko u desnicu ruku,

Pršte drvo nadvoje, natroje,

Al' iz njega voda ne udari:

"Bogme, care, jošte nije vreme."

Tako stade joste mjesec dana,

Dok se Marko malo ponačini.

Kada viđe da je za mejdana,

Onda ište suvu drenovinu.

Donesoše drenovinu Marku;

Kad je steže u desnicu ruku,

Pršte pusta nadvoje, natroje,

I dv'je kaplje vode iskočiše.

Tada Marko caru progovara:

"Prilika je, care, od mejdana."

Pa on ode Novaku kovaču:

"Kuj mi sablju, Novače kovaču,

Kakvu nisi prije sakovao!"

Dade njemu trideset dukata,

Pa on ode u novu mehanu,

Pije vino tri-četiri dana,

Pak došeta opet do Novaka:

"Jesi l', Novo, sablju sakovao?"

Iznese mu sablju sakovanu.

Veli njemu Kraljeviću Marko:

"Je li dobra, Novače kovaču?"

Novak Marku tiho govorio:

"Eto sablje, a eto nakovnja,

Ti ogledaj sablju kakva ti je."

Manu sabljom i desnicom rukom

I udari po nakovnju Marko,

Nakovnja je pola presjekao,

Pa on pita Novaka kovača:

"Oj, boga ti, Novace kovacu,

Jesi l' ikad bolju sakovao?"

Veli njemu Novače kovaču:

"Oj, boga mi, Kraljeviću Marko,

Jesam jednu bolju sakovao,

Bolju sablju, a boljem junaku:

Kad s' odvrže Musa u primorje,

Što sam njemu sablju sakovao,

Kad udari njome po nakovnju,

Ni trupina zdrava ne ostade."

Ražljuti se Kraljeviću Marko,

Pa govori Novaku kovaču:

"Pruži ruku, Novače kovaču,

Pruži ruku - da ti sablju platim!"

Prevari se, ujede ga guja,

Prevari se, pruži desnu ruku;

Manu sabljom Kraljeviću Marko,

Ods'ječe mu ruku do ramena:

"Eto sada, Novače kovaču,

Da ne kuješ ni bolje ni gore;

A naj tebe stotinu dukata,

Te se rani za života tvoga."

Dade njemu stotinu dukata,

Pa posjede Šarca od mejdana,

Ode pravo u primorje ravno;

Sve se skita, a za Musu pita.

Jedno jutro bješe poranio

Uz klisuru tvrda Kačanika,

Al' eto ti Muse Kesedžije,

Na vrančiću noge prekrstio,

Topuzinu baca u oblake,

Dočekuje u bijele ruke.

Kad se jedan drugom prikučiše,

Reče Marko Musi Kesedžiji:

"Deli Musa, uklon' mi se s puta,

Il' s' ukloni, il' mi se pokloni!"

Al' govori Musa Arbanasa:

"Prođi, Marko, ne zameći kavge,

Il' odjaši da pijemo vino;

A ja ti se ukloniti neću

Ako t' i jest rodila kraljica

Na čardaku, na meku dušeku,

U čistu te svilu zavijala,

A zlaćenom žicom povijala,

Odranila medom i šećerom;

A mene je ljuta Arnautka

Kod ovaca na ploči studenoj,

U crnu me struku zavijala,

A kupinom lozom povijala,

Odranila skrobom ovsenijem;

I još me je često zaklinjala

Da se nikom ne uklanjam s puta."

Kad to začu od Prilipa Marko,

On tad pušća svoje bojno koplje

Svome Šarcu između ušiju

Deli Musi u prsi junačke;

Na topuz ga Musa dočekao,

Preko sebe koplje preturio,

Pak poteže svoje bojno koplje

Da udari Kraljevića Marka;

Na topuz ga Marko dočekao,

Prebio ga na tri polovine.

Potegoše sablje okovane,

Jedan drugom juriš učiniše:

Manu sabljom Kraljeviću Marko,

Deli Musa buzdovan podbaci,

Prebi mu je u tri polovine,

Pak poteže svoju sablju naglo

Da udari Marka Kraljevića,

Al' podbaci topuzinu Marko,

I izbi mu sablju iz balčaka.

Potegoše perne buzdovane,

Stadoše se njima udarati;

Buzdovan'ma pera oblomiše,

Baciše ih u zelenu travu,

Od dobrijeh konja odskočiše,

Ščepaše se u kosti junačke

I pognaše po zelenoj travi.

Namjeri se junak na junaka,

Deli Musa na Kraljića Marka:

Niti može da obori Marka,

Nit' se dade Musa oboriti.

Nosiše se ljetnji dan do podne;

Musu b'jela pjena popanula,

Kraljevića b'jela i krvava.

Progovara Musa Kesedžija:

"Mani, Marko, jali da omanem!"

Omahuje Kraljeviću Marko,

Al' ne može ništa da učini;

Tad omanu Musa Kesedžija,

Ud'ri Marka u zelenu travu,

Pak mu sjede na prsi junačke.

Al' procvilje Kraljeviću Marko:

Đe si danas, posestrimo vilo?

Đe si danas? niđe te ne bilo!

Eda si se krivo zaklinjala:

Đe gođ mene do nevolje bude,

Da ćeš mene biti u nevolji?"

Javi mu se iz oblaka vila:

"Zašto, brate, Kraljeviću Marko!

Jesam li ti, bolan, govorila

Da ne činiš u neđelju kavge?

Sramota je dvome na jednoga;

Đe su tebe guje iz potaje?"

Glednu Musa brdu i oblaku,

Otkud ono vila progovara;

Mače Marko nože iz potaje,

Te raspori Musu Kesedžiju

Od učkura do bijela grla'

Mrtav Musa pritisnuo Marka,

I jedva se iskopao Marko.

A kad stade Marko premetati,

Al' u Musi tri srca junačka,

Troja rebra jedna pod drugijem;

Jedno mu se srce umorilo,

A drugo se jako razigralo,

Na trećemu ljuta guja spava.

Kada se je guja probudila,

Mrtav Musa po ledini skače;

Još je Marku guja govorila:

"Moli boga, Kraljeviću Marko,

Đe se nisam probudila bila

Dok je Musa u životu bio,

Od tebe bi trista jada bilo!"

Kad to viđe Kraljeviću Marko,

Proli suze niz bijelo lice:

"Jaoh mene do boga miloga,

Đe pogubih od sebe boljega!"

Pa on Musi odsiječe glavu

I baci je Šarcu u zobnicu,

Odnese je bijelu Stambolu.

Kad je baci pred cara čestitog,

Car je od stra na noge skočio;

Veli njemu Kraljeviću Marko:

"Ne boj mi se, care gospodine!

Kako bi ga živa dočekao

Kad od mrtve glave poigravač?"

Car mu dade tri tovara blaga.

Ode Marko bijelu Prilipu,

Osta Musa uvrh Kačanika.

Marko Kraljević i Musa Kesedžija

Vino pije Musa Arbanasa

U Stambolu u krčmi bijeloj.

Kad se Musa nakitio vina,

Onda poče pijan besjediti:

"Evo ima devet godinica

Kako dvorim cara u Stambolu,

Ni izdvorih konja ni oružja,

Ni dolame nove ni polovne;

Al' tako mi moje vjere tvrde,

Odvrć ću se u ravno primorje,

Zatvoriću skele oko mora

I drumove okolo primorja,

Načiniću kulu u primorju,

Oko kule gvozdene čengele,

Vješaću mu hodže i hadžije."

Što gođ Ture pjano govorilo,

To trijezno bješe učinilo:

Odvrže se u primorje ravno,

Pozatvora skele oko mora

I drumove okolo primorja,

Kud prolazi carevina blago,

Na godinu po trista tovara;

Sve je Musa sebe ustavio;

U primorju kulu načinio,

Oko kule gvozdene čengele,

Vješa caru hodže i hadžije.

Kada caru tužbe dodijaše,

Posla na njga Ćuprilić-vezira

I sa njime tri hiljade vojske.

Kad dođoše u ravno primorje,

Sve polomi Musa po primorju

I uvati Ćuprilić-vezira,

Saveza mu ruke naopako,

A sveza mu noge ispod konja,

Pa ga posla caru u Stambola.

Stade care mejdandžije tražit,

Obećava nebrojeno blago

Tko pogubi Musu Kesedžiju.

Kako koji tamo odlazaše,

Već Stambolu on ne dolazaše.

To se care ljuto zabrinuo;

Al' mu veli hodža Ćupriliću:

"Gospodine, care od Stambola,

Da je sada Kraljeviću Marko,

Zgubio bi Musu Kesedžiju."

Pogleda ga care poprijeko,

Pa on proli suze od očiju:

"Prođi me se, hodža Ćupriliću!

Jer pominješ Kraljevića Marka?

I kosti su njemu istrunule:

Ima puno tri godine dana

Kako sam ga vrgo u tavnicu,

Nijesam je više otvorio."

Veli njemu hodža Ćupriliću:

"Na milosti, care gospodine!

Šta bi dao onome junaku

Koji bi ti živa kazo Marka?"

Veli njemu care gospodine:

"Dao bih mu na Bosni vezirstvo

Bez promjene za devet godina,

Da ne tražim pare ni dinara."

Skoči hodža na noge lagane,

Te otvori na tavnici vrata,

I izvede Kraljevića Marka,

Izvede ga pred cara čestitog:

Kosa mu je do zemljice crne, -

Polu stere, polom se pokriva;

Nokti su mu - orati bi mogo;

Ubila ga memla od kamena,

Pocrnio kao kamen sinji.

Veli care Kraljeviću Marku:

"Jesi l' đegođ u životu, Marko?"

"Jesam, care, ali u rđavu."

Sjede care kazivati Marku

Što je njemu Musa počinio;

Pa on pita Kraljevića Marka:

"Možeš li se, Marko, pouzdati

Da otideš u primorje ravno,

Da pogubiš Musu Kesedžiju?

Daću blaga koliko ti drago."

Veli njemu Kraljeviću Marko:

"Aja, bogme, care gospodine!

Ubila me memla od kamena,

Ja ne mogu ni očima gledat,

Kamol' s Musom mejdan dijeliti!

Namjesti me đegođ u mehanu,

Primakni mi vina i rakije,

I debela mesa ovnujskoga,

I beškota ljeba bijeloga;

Da posjedim nekoliko dana,

Kazaću ti kad sam za mejdana."

Car dobavi tri berbera mlada:

Jedan mije, drugi Marka brije,

A treći mu nokte sarezuje;

Namjesti ga u novu mehanu,

Primače mu vina i rakije,

I debela mesa ovnujskoga,

I beškota ljeba bijeloga.

Sjede Marko tri mjeseca dana,

Dok je život malo povratio;

Pita care Kraljevića Marka:

"Možeš li se veće pouzdati?

Dosadi mi ljuta sirotinja

Sve tužeći na Musu prokletog."

Veli Marko caru čestitome:

"Donesi mi suve drenovine

Sa tavana od devet godina,

Da ogledam može li što biti."

Donese mu suvu drenovinu;

Steže Marko u desnicu ruku,

Pršte drvo nadvoje, natroje,

Al' iz njega voda ne udari:

"Bogme, care, jošte nije vreme."

Tako stade joste mjesec dana,

Dok se Marko malo ponačini.

Kada viđe da je za mejdana,

Onda ište suvu drenovinu.

Donesoše drenovinu Marku;

Kad je steže u desnicu ruku,

Pršte pusta nadvoje, natroje,

I dv'je kaplje vode iskočiše.

Tada Marko caru progovara:

"Prilika je, care, od mejdana."

Pa on ode Novaku kovaču:

"Kuj mi sablju, Novače kovaču,

Kakvu nisi prije sakovao!"

Dade njemu trideset dukata,

Pa on ode u novu mehanu,

Pije vino tri-četiri dana,

Pak došeta opet do Novaka:

"Jesi l', Novo, sablju sakovao?"

Iznese mu sablju sakovanu.

Veli njemu Kraljeviću Marko:

"Je li dobra, Novače kovaču?"

Novak Marku tiho govorio:

"Eto sablje, a eto nakovnja,

Ti ogledaj sablju kakva ti je."

Manu sabljom i desnicom rukom

I udari po nakovnju Marko,

Nakovnja je pola presjekao,

Pa on pita Novaka kovača:

"Oj, boga ti, Novace kovacu,

Jesi l' ikad bolju sakovao?"

Veli njemu Novače kovaču:

"Oj, boga mi, Kraljeviću Marko,

Jesam jednu bolju sakovao,

Bolju sablju, a boljem junaku:

Kad s' odvrže Musa u primorje,

Što sam njemu sablju sakovao,

Kad udari njome po nakovnju,

Ni trupina zdrava ne ostade."

Ražljuti se Kraljeviću Marko,

Pa govori Novaku kovaču:

"Pruži ruku, Novače kovaču,

Pruži ruku - da ti sablju platim!"

Prevari se, ujede ga guja,

Prevari se, pruži desnu ruku;

Manu sabljom Kraljeviću Marko,

Ods'ječe mu ruku do ramena:

"Eto sada, Novače kovaču,

Da ne kuješ ni bolje ni gore;

A naj tebe stotinu dukata,

Te se rani za života tvoga."

Dade njemu stotinu dukata,

Pa posjede Šarca od mejdana,

Ode pravo u primorje ravno;

Sve se skita, a za Musu pita.

Jedno jutro bješe poranio

Uz klisuru tvrda Kačanika,

Al' eto ti Muse Kesedžije,

Na vrančiću noge prekrstio,

Topuzinu baca u oblake,

Dočekuje u bijele ruke.

Kad se jedan drugom prikučiše,

Reče Marko Musi Kesedžiji:

"Deli Musa, uklon' mi se s puta,

Il' s' ukloni, il' mi se pokloni!"

Al' govori Musa Arbanasa:

"Prođi, Marko, ne zameći kavge,

Il' odjaši da pijemo vino;

A ja ti se ukloniti neću

Ako t' i jest rodila kraljica

Na čardaku, na meku dušeku,

U čistu te svilu zavijala,

A zlaćenom žicom povijala,

Odranila medom i šećerom;

A mene je ljuta Arnautka

Kod ovaca na ploči studenoj,

U crnu me struku zavijala,

A kupinom lozom povijala,

Odranila skrobom ovsenijem;

I još me je često zaklinjala

Da se nikom ne uklanjam s puta."

Kad to začu od Prilipa Marko,

On tad pušća svoje bojno koplje

Svome Šarcu između ušiju

Deli Musi u prsi junačke;

Na topuz ga Musa dočekao,

Preko sebe koplje preturio,

Pak poteže svoje bojno koplje

Da udari Kraljevića Marka;

Na topuz ga Marko dočekao,

Prebio ga na tri polovine.

Potegoše sablje okovane,

Jedan drugom juriš učiniše:

Manu sabljom Kraljeviću Marko,

Deli Musa buzdovan podbaci,

Prebi mu je u tri polovine,

Pak poteže svoju sablju naglo

Da udari Marka Kraljevića,

Al' podbaci topuzinu Marko,

I izbi mu sablju iz balčaka.

Potegoše perne buzdovane,

Stadoše se njima udarati;

Buzdovan'ma pera oblomiše,

Baciše ih u zelenu travu,

Od dobrijeh konja odskočiše,

Ščepaše se u kosti junačke

I pognaše po zelenoj travi.

Namjeri se junak na junaka,

Deli Musa na Kraljića Marka:

Niti može da obori Marka,

Nit' se dade Musa oboriti.

Nosiše se ljetnji dan do podne;

Musu b'jela pjena popanula,

Kraljevića b'jela i krvava.

Progovara Musa Kesedžija:

"Mani, Marko, jali da omanem!"

Omahuje Kraljeviću Marko,

Al' ne može ništa da učini;

Tad omanu Musa Kesedžija,

Ud'ri Marka u zelenu travu,

Pak mu sjede na prsi junačke.

Al' procvilje Kraljeviću Marko:

Đe si danas, posestrimo vilo?

Đe si danas? niđe te ne bilo!

Eda si se krivo zaklinjala:

Đe gođ mene do nevolje bude,

Da ćeš mene biti u nevolji?"

Javi mu se iz oblaka vila:

"Zašto, brate, Kraljeviću Marko!

Jesam li ti, bolan, govorila

Da ne činiš u neđelju kavge?

Sramota je dvome na jednoga;

Đe su tebe guje iz potaje?"

Glednu Musa brdu i oblaku,

Otkud ono vila progovara;

Mače Marko nože iz potaje,

Te raspori Musu Kesedžiju

Od učkura do bijela grla'

Mrtav Musa pritisnuo Marka,

I jedva se iskopao Marko.

A kad stade Marko premetati,

Al' u Musi tri srca junačka,

Troja rebra jedna pod drugijem;

Jedno mu se srce umorilo,

A drugo se jako razigralo,

Na trećemu ljuta guja spava.

Kada se je guja probudila,

Mrtav Musa po ledini skače;

Još je Marku guja govorila:

"Moli boga, Kraljeviću Marko,

Đe se nisam probudila bila

Dok je Musa u životu bio,

Od tebe bi trista jada bilo!"

Kad to viđe Kraljeviću Marko,

Proli suze niz bijelo lice:

"Jaoh mene do boga miloga,

Đe pogubih od sebe boljega!"

Pa on Musi odsiječe glavu

I baci je Šarcu u zobnicu,

Odnese je bijelu Stambolu.

Kad je baci pred cara čestitog,

Car je od stra na noge skočio;

Veli njemu Kraljeviću Marko:

"Ne boj mi se, care gospodine!

Kako bi ga živa dočekao

Kad od mrtve glave poigravač?"

Car mu dade tri tovara blaga.

Ode Marko bijelu Prilipu,

Osta Musa uvrh Kačanika.

1. Објасни различитости између Mарка Краљевића и цара турског.

2. Наведи различитости између Марка и Мусе.

3. Наведи Маркове неморалне поступке у песми.

4 Да ли је Марко прави победник?

5. Чије царство Марко штити у овој песми?

6. Који поступак даје Марку "победнички пехар"?

Муса Кесеџија – називају га и Муса Арбанаса. Био је Арнаутин у служби султана. Млетачки извори тврде да је човек овакве изузетне снаге и натприродних способности заиста постојао. Султан га је после једног пораза отпустио из своје службе. Против Турака је ратовао десетак година. У борби је заробљен и одведен султану који га је погубио.

Муса Кесеџија – називају га и Муса Арбанаса. Био је Арнаутин у служби султана. Млетачки извори тврде да је човек овакве изузетне снаге и натприродних способности заиста постојао. Султан га је после једног пораза отпустио из своје службе. Против Турака је ратовао десетак година. У борби је заробљен и одведен султану који га је погубио.

МАРКО КРАЉЕВИЋ УКИДА СВАДБАРИНУ

ТЕКСТ ПЕСМЕ

НЕПОЗНАТЕ РЕЧИ

АНАЛИЗА

ЗАДАЦИ

1. Издвој два основна мотива у песми.

2. Како је представљен сусрет Марка Краљевића и Косовке Девојке?

3. Како она изгледа?

4. Шта саопштава Марку?

5. А кад Марко саслушао речи,

Крену Шарца, оде низ Косово

Добра Шарца врло расрдио,

Из копита жива ватра сева,

Из ноздрва модар пламен лиже. У наведеним стиховима објасни улогу хиперболе.

Поранио Краљевићу Марко,

Поранио низ Косово равно,

Кад је био на води Сервани,

Сукоби га Косовка девојка,

Божју помоћ назива јој Марко:

"Божја помоћ, Косовко девојко!"

Девојка се до земље поклања:

"Здраво да си, делијо незнана!"

Ал' јој Марко поче беседити:

"Драга сестро, Косовко девојко!

"Лепа ти си, секо, млађа била!

"Красна ти си стаса и узраста!

"Руменила, господска погледа!

"Ал' те, секо, коса покварила;

"Јер си тако, секо, оседила?

"С ког' си млада срећу изгубила?

"Ил" са себе, ил' са своје мајке,

"Или са свог стара родитеља?"

Проли сузе Косовка девојка,

Па говори Краљевићу Марку:

"Драги брато, делијо незнана!

"С' себе срећу изгубила нисам,

"Ни са себе, ни са своје мајке,

"Ни са свога стара родитеља;

"Већ сам јадна срећу изгубила:

"Ево има девет годин' дана,

"Како дође Арап прекоморац,

"Па од цара Косово закупи,

"И наметну зулум на Косово:

"Косово га и поји и рани;

"Па је други зулум наметнуо:

"Ко с' удаје, тридесет дуката;

"Ко се жени, тридест и четири;

"Који има, те толико даде,

"Тај се јунак може оженити

"И девојка млада удомити;

"А у мене браћа сиромашна,

"Нема блага, да Арапу даду,

"У томе сам јадна заостала,

"Те се нисам млада удомила;

"Са тога сам срећу изгубила.

"Па још за то не би ни жалила,

"Што вам с' не да младим удавати,

"И јунаком младим оженити;

"Него ево и веће невоље,

"Још је већи зулум наметнуо:

"На ноћ иште младу и девојку,

"Па девојку Арапине љуби,

"А невесту слуге Арапове;

"Обреди се све Косово редом,

"Даваше му младе и девојке,

"Ево мени тужној редак дође,

"Да довече идем Арапину,

"Да му ноћас, јадна, будем љуба,

"Па ја мислим и размишљам мисли:

"Мили Боже, што ћу и како ћу?

"Ил' ћу јадна у воду скочити,

"Или ћу се млада обесити:

"Волим, брате, изгубити главу,

"Нег' љубити свој земљи душмана."

Ал' беседи Краљевићу Марко:

"Драга сестро Косовко девојко!

"Не шали се, у воду не скачи,

"Немој себи смрти учинити,

"Немој, секо, душе огрешити!

"Већ ми кажи Арапове дворе,

"Гди су двори Арапина црна?

"Имам речи беседити с њиме."

Девојка му поче беседити;

"Драги брато, незнана делијо!

"А што питаш Арапове дворе?

"Што и питаш? остали му пусти!

"Може да си нашао девојку,

"Пак му идеш, носиш свадбарину;

"А можда си јединац у мајке,

"Па ћеш, брате, тамо погинути,

"Па што ће ти саморана мајка?"

Марко с' маши руком у џепове,

Те извади тридесет дуката,

Па и даје Косовки девојки:

"На ти, секо, тридесет дуката,

"Пак ти иди своме белом двору,

"Пак се рани, док ти с' срећа јави:

"Само кажи Арапове дворе,

"Ја ћу платит' свадбарину за те.

"Зашто би ме Арап погубио,

"Кад ја имам, сестро, доста блага,

"Мог'о б' платит' све Косово равно,

"Камо л' не би за се свадбарину?"

Девојка му поче беседити:

"Нису двори, већ шатори пусти.

"Погледајде доле низ Косово

"Гди се онај свилен барјак вије,

"Онде ј' шатор црног Арапина,

"Око њега зелена авлија,

"Сва авлија главам' накићена:

"Ево нема још недеља дана,

"Како ј' проклет' Арап исекао

"Седамдесет и седам јунака,

"Косоваца тужни ђувегија;

"Арап има четрдесет слугу,

"Што чувају стражу око њега."

А кад Марко саслушао речи,

Крену Шарца, оде низ Косово,

Добра Шарца врло расрдио,

Из копита жива ватра сева,

Из ноздрва модар пламен лиже;

Срдит Марко језди низ Косово,

Рони сузе низ јуначко лице,

А кроз сузе гњевно проговара:

"Ој давори, ти Косово равно!

"Шта си данас дочекало тужно,

"После нашег кнеза честитога,

"Да Арапи сад по теби суде!

"Ја срамоте поднети не могу,

"Ни жалости велике трпити,

"Да Арапи таки зулум чине

"И да љубе младе и девојке.

"Данас ћу вас, браћо, осветити,

"Осветити, или погинути."

Оде Марко право под шаторе,

Угледа га Арапова стража,

Па казује црну Арапину:

"Господине, Арап-прекоморче!

Чудан јунак језди низ Косово

На витезу коњу шареноме,

Добра коња врло расрдио,

Из копита жива ватра сева,

Из ноздрва модар пламен лиже;

Оће јунак на нас ударити."

Ал' беседи Арапине црни:

"Децо моја, четрдесет слугу!

Не сме јунак на нас ударити,

Ваљада је нашао девојку,

Па нам иде, носи свадбарину,

Жао му је, што ће дати благо,

Са тога се врло расрдио;

Већ изид'те пред нашу авлију,

Па јунака дочекајте лепо,

Пред њиме се смерно поклоните,

Под њим добра коња приватите,

Примите му коља и оружје,

Пустите га мени под шаторе,

Нећу блага, узећу му главу,

Да добијем коња према себе."


Испадоше Арапове слуге,

Да под Марком добра коња приме,

А кад близу угледаше Марка,

Не смедоше пред Марка изићи;

Беже слуге под шатор Арапу,

Па се крију за Арапа слуге,

Покривају сабље јапунџети,

Да им Марко не види сабаља.

И сам Марко у авлију уђе,

Пред шатором одседнуо Шарца,

Своме Шарцу тако беседио:

"Одај, Шаро, и сам по авлији,

А ја идем под шатор Арапу,

Наоди се шатору на врати,

Ако б' мени до невоље било.

"Пак се Марко под шаторе шеће,

Арап седи, пије вино ладно,

Служи му га млада и девојка;

Божју помоћ називао Марко:

"Божја помоћ, драги господине!"

Арап њему лепше одговара:

"Здрав, јуначе, делијо незнана!

Од' јуначе, да пијемо вина,

Па ми кажи, што си ми дошао."

Ал' беседи Краљевићу Марко:

"Немам каде с тобом пити вина;

А добро сам до тебе дошао,

Врло добро, боље бит' не може.

Ја испроси лепоту девојку,

Осташе ми на друму сватови,

Дошао сам, дон'о свадбарину,

Да дам благо, да водим девојку,

Да ми нико на пута не стане;

Кажи мени, што је свадбарине?"

Сервана – назив реке

сукобити – срести

делија – јунак

зулум – насиље, угњетавање

Арапин – чест назив за Турчина у нашој народној песми

обредити – изређати, обавити неки посао редом

душман (душманин) – непријатељ

свадбарина – такса, новчани износ који се властодршцу давао да одобри венчање

авлија – двориште

ђувегија – момак за женидбу, младожења

давори – узвик којим се изражава жалост, чуђење или прекор

јапунџе – кишна кабаница, огртач од дебелог сукна; ћебе са дугом длаком које се огрће ради заштите од кише и снега

Književna vrsta:
Epska pesma iz ciklusa pesama o Marku Kraljeviću

Književni rod:
Epika

Tema:
Tuga i bes Marka Kraljevića zbog patnje devojke i njegova borba protiv nepravde nanete devojci i ostalim pripadnicima potlačenog srpskog naroda

Glavni likovi
Majka Jugovića, Kosovka devojka, Arapin

Mesto i vreme radnje
Kosovo polje, period posle Kosovskog boja

1. Издвој два основна мотива у песми.

2. Како је представљен сусрет Марка Краљевића и Косовке Девојке?

3. Како она изгледа?

4. Шта саопштава Марку?

5. А кад Марко саслушао речи,

Крену Шарца, оде низ Косово

Добра Шарца врло расрдио,

Из копита жива ватра сева,

Из ноздрва модар пламен лиже. У наведеним стиховима објасни улогу хиперболе.

6. Које осећање се овде појачава, наглашава хиперболом?

7. Koja осећања обузимају Марко док јаше низ Косово?